Analiza: Partizanov problem je što problema nema!

Od odnosa u svlačionici, do uloge nezvaničnog sportskog direktora…

Postade Niš crna tačka Partizana. Letos je na Čairu izgubio trofej Kupa Srbije, u ponedeljak pretrpeo treći poraz u prvenstvu i ono malo nade da može da postane ravnopravan takmac Crvenoj zvezdi u šampionskoj trci je ugasio.

Može da se priča o kadrovskim problemima (izostali Sejduba Suma, Lazar Marković i Miloš Jojić), nesnalaženju na gostujućim terenima, izmenana Aleksandra Stanojevića (malo kome je jasno, zašto Aleksandar Šćekić igra umesto Saše Zdjelara, a Rajko Brežančić Bibrasa Natha), mada je teško oteti se utisku, da četvrtu vezanu godinu, crno-beli greše u selekciji tima (odgovornost nezvaničnog sportskog direktora Ivice Ilieva) i da je posle svakog rezultatskog posrtanja, svlačionica ravnodušna.

Da problemi Partizana nisu usko vezani za teren, primetio je tek u završnim sedmicama mandata Savo Milošević. Posle poraza u Novom Pazaru je ostao zabezeknut što se u klupskom autobusu muva nije čula prilikom povratka za Beograd. Kad je od ekipe tražio odgovor na pitanje, kako je moguće da se niko nije iznervirao zbog blamaže, ostao je i sam zgranut.

Naš najveći problem je što problema – nema“, glasila je povratna rečenica.

U vremenima krize je logično da zavarniči među igračima, da jedan drugom prebace, odbruse, čak i opsuju. Ma i da se potuku, ako će to doneti korist timu. Pamti se zima 2009. godine, kad su se „dohvatili“ Marko Jovanović i Marko Lomić u Turskoj, a završilo se tako, što bek trči štoperu u zagrljaj posle jednog od ključnih golova u pohodu na titulu. Ili leto 2011. godine, kad su se na Pohorju umalo na treningu pobili Stefan Babović i Radosav Petrović, što je prilikom ispoljavanja njihovih bubica tumačeno kao greh, a ispalo sjajno za Partizan, koji je baš pod vođstvom Aleksandra Stanojevića kasnije napravio dugačku seriju pobeda i nasledniku, Avramu Grantu, ostavio u amanet maltene već osiguranu titulu.

Nevolja crno-belih nije samo u saznanju da više nemaju takve igrače, već ni ličnosti spremne da drže do sebe. Da uđu u klinč. Da se trese sve kao nekad. Da iz džumbusa ispadne sklad. Upućeni kažu da je atmosfera i preksinoć na autoputu Beograd-Niš, bila kao da je poraz normalna pojava. Nikome nije palo na pamet da napravi problem, makar veštački, da se desi nešto što bi se moglo tumačiti kao katalizator promena.

Može biti da je problem što je u sadašnjoj ekipi sve manje karaktera, kojima je nemoguće manupilisati. Nema više Marka Jovanovića da naredi ekipi odlazak u kazneni prostor i onda u 93. minutu pogodi za pobedu nad BSK Borčom, nema Radosava Petrovića da pogledom strelja one koji ne oderu zadnjicu na treningu, nema Mladena Krstajića da uđe u klinč sa nadređenima, nema Nikole Drinčića da u suzama napusti trening posle svađe sa trenerom, nema Miroslava Radovića od čijih urlika bi popucala stakla na „Zemunelu“, nema Danka Lazovića da izvuče uši strancima ako igraju za sebe, a ne Partizan.

Nema karaktera!

Upada u oči, da nema ni poštovanja ostatka ekipe prema starosedeocima. Pokušavao je Vladimir Stojković da kao kapiten razmrda kolege. Nije vredelo. Pojedincima kritike na jedno uho uđu, na drugo izađu. Reakcija nula. Trudio se i Milan Smiljanić na isti način da nađe žicu saigračima i nije naišao na povratne impresije. O Lazaru Markoviću, kao zameniku kapitena, bespredmetno je pisati, jer je ceo Partizan kao nekadašnji fudbaler Liverpula.

Beskrvan.

Fudbaleri će se skriti iza floskula o dobroj atmosferi. Sami će sebe obmanuti, jer da ne štima, bilo je jasno na osnovu Miloševićevih izjava pre dva meseca. Novi trener, Aleksandar Stanojević, zasad se ne izjašnjava o ambijentu, mada igra na terenu, rezultati na semaforu, položaj na tabeli i govor tela pojedinaca, ukazuju da im je stalo samo do ličnog, ne i Partizanovog interesa. Takve bi, primera radi, Danko Lazović „okačio na čiviluk“ novopazarske svlačionice, zato što se, koliko god nezgodne naravi bio, poštuje krilaticu „Partizan iznad svih“.

Svima su, poput bivšeg reprezentativca, izlazna vrata iz kluba pokazali čelnici. Isti oni čelnici, iz čijih saopštenja i(li) izjava deluje da problema u Partizanu nema. Uvek je kriv neko drugi. Crvena zvezda, sudije, sreća, korona. Svi, samo ne oni koji su uvećali minus u kasi na 31.000.000 evra, koji tri godine ne mogu da osvoje titulu, koji su letos ostali i bez džokera u vidu Kupa, kasnije i plasmana u Evropu, koji dovode pojačanja u cajtnot, prodaju najbolje igrače za upola manje novca, nego što su sami najavljivali…

I bez rekacije gledaju kako je Takuma Asano stao (u Superligi bez gola dva meseca), kako Bibras Natho nije ni senka igrača od prošle sezone (vidljv pad forme otkako se rastao sa Zoranom Tošićem), kako Sejduba Suma bira utakmice (nema ga u Gornjem Milanovcu, pa zablista u derbiju) i ništa na preduzimaju da strance razmrdaju. Zar to, između ostalog, nije posao Ivice Ilieva, makar koliko i Aleksandra Stanojevića?

Možda i da objasni toliko hvaljenom Žanu Kristofu Bajbeku, da nije došao u Partizan da podbočenim rukama formira slovo F, nervirajući se što ne može da uđe ili iskoristi šansu. Što je fudbalski, prirodno, normalno. Jedino nije normalno da Francuz ne „grize“, kao što svaki put, makar promašio penal u dresu Fulama ili ga lopta ne slušala, „jede“ teren Aleksandar Mitrović.

Takva glad nedostaje Partizanu.

Izvor mozzartsport.com

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti vidljiva.