Analiza – baraž za EP: Hladne glave…

Hladne glave”.

 

Ne vredi sad da pričamo, moramo da sednemo, da pustimo da prenoći i hladne glave da izanaliziramo kako smo dovde došli”, jedna je od onih omiljenih i ispraznih gubitničkih fraza srpskog fudbala, negde visoko na neslavnoj listi, na kojoj su “Pa videli ste, šta da vam kažem, desilo se to što se desilo” i “Ne odgovara nam taj ostvrski / istočnoevropski / apeninski / azijskopacifički / karipski stil igre”.

 

A “hladna glava”, taj tako srpski izgovor za nečinjenje (ili za potpuno pogrešne poteze), nas je dovde i dovela. Otprilike kao što, ako želiš da se neki problem ne reši, ili da ga odugovlačiš, a ti formiraš nekakvu komisiju i stručni odbor i radno telo, e tako će ovih dana svi govoriti da ne treba naprečac donositi odluke, da moramo da sagledamo stvari i da vidimo šta je u najboljem interesu srpskog fudbala.

A možda, eto, u tome leži problem. Ili makar njegovo rešenje…

Hladne glave su, podsetimo se toga, iako deluje da je to bilo u nekom drugom veku, smenile selektora koji je odveo reprezentaciju na Svetsko prvenstvo – na način koji se nekome sviđao ili ne, to je potpuno nevažno – i na njegovo mesto posadile naturščika, da se vežba na Mundijalu i na naciji, kojoj malo treba pa da zaboravi ili da se pravi da je zaboravila.

Hladne glave su potom postavile i novog selektora, koji je samo sticajem regionalno-političkih i patriotskih okolnosti postao dostupan, a da ni tad, ni u bilo kom trenutku posle toga, ne računajući devedesetak čud(es)nih minuta protiv Norveške, koji sada deluju kao okrutna šala, nije ubedio nas koji volimo fudbal i koji zbog njega gubimo živce, da je pravi čovek za to mesto.

 

(Ali nije to najgore, ko nas šiša, mi smo tu ionako samo garnirung: najgore je što u to, da je pravi čovek za to mesto, nije ubedio one koji za njega igraju. Ma kako bombastičnih izjava i preuzimanja krivice sada bilo.)

Sve to su bile racionalne odluke, donete, tako nam je makar objašnjeno, posle mnogo promišljanja.

Zato bi možda, eto, bilo dobro da, u ovom post mortemu meča protiv Škotske, koji nismo ni mogli, ni trebali da pobedimo, zaboravimo malo na lažnu finoću i odglumljenu diplomatiju.

Probali smo sa čekanjem i strpljenjem i evo gde smo, izjedenih džigerica i u borbi sa nesanicom. A da probamo jednom da presečemo dok je još vruće, dok smo nervozni, dok smo ljuti? Dok gledamo kako maltene pola kontinenta planira godišnje odmore ne bi li, makar na televiziji, ispratili Evropsko prvenstvo, ono na kom ni posle dve decenije neće biti nas…

Na turnir nije otišao samo onaj ko baš nije hteo ili ko nikad i neće – i mi sa njima, uvek nekako uljezi, ponavljači, koji u lošem društvu postaju još gori. I tako dvadeset godina, dovoljno da i Mundijali, koje bismo nakratko posetili, u onom revijalnom delu, deluju više kao potvrda da nam tamo nije mesto.

Krivi smo i svi mi, naravno, svi koji smo videli gde ovo ide i da ne može nikako drugačije da se završi i pokušavali da budemo racionalni i da ne dižemo moralnu i drugu paniku. Ali, to je prokletstvo i usud fudbalskog navijača i čoveka koji voli svoju zemlju: uvek se malo nadaš, uvek u nekom džepu čuvaš kremen za varničavo čudo, zapravo se nadaš još više, što je više apsurdno i onda kad se pojavi neka druga Srbija, pre samo mesec dana, na trenutak budeš ubeđen da se isplatilo.

A nije, nije ni moglo.

Jedna mala nacija je u četvrtak uveče bila drčna, odvažna i spremna, znala je šta je na talonu i šta hoće, čak i ako nisu u svakom trenutku – recimo, u produžecima, kada se činilo da ćemo se izvući – znali kako do toga da dođu. U toj maloj naciji, koju su u beogradskoj noći predstavljali fudbaleri, čiji je dar ponegde upitan, ali volja nikako nije, noćas se točio viski i pustila poneka radosnica.

I ako, zdravo ga trošili…

Jedna druga mala nacija je opet pred uvećavajućim ogledalom i ono što je s druge strane, ne izgleda nimalo lepo.

Ova mešavina tuge i besa, koju smo svi osetili nakon penal-serije (a bila bi samo zatomljena i da je bilo drugačije na tom ruletu, koji rulet odavno nije, ako je ikada i bio), ne bi li nam u perspektivi bilo bolje, treba slobodno da pokulja kao piroklastični izliv.

Jer, probali smo sa anestezijama i trpljenjem bola, davali smo šansu analgeticima i narodnim lekovima, mućkali smo rakiju i udarali glavom u zid, nadajući se da će da prođe samo od sebe, umesto da smo, dok još boli, stisli zube, presekli i izvadili trulež.

Znamo za frazu o sedam miliona selektora, ali u realnosti nema istinskih kandidata više od dva-tri i svima je jasno koji su, samo što je retko kome jasno zašto nisu ovde, a ne tamo negde.  

Znamo, nažalost, i da će se sada praviti neki okrugli stolovi, neke komisije, neki stručni odbori, pisati analize i tumačiti stvarnost, ova ružna i kišovita i jesenja, ne zbog godišnjeg doba i ne zbog klime.

Naposletku, ako vam se nešto u ovim redovima čini preterano, ili iracionalno, ili pogrešno, ili konfuzno, vrlo ste verovatno u pravu; ali, imajte na umu: ništa od ovoga nije, srećom, napisano hladne glave.

Izvor mozzartsport.com

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti vidljiva.