Kakve su ti misli, takav ti je fudbal…

Srbija je utakmicu izgubila na psihološkom planu. Ušla je u igru preplašeno, vezanih nogu, opterećena zvanjem favorita, zaleđena od panike šta će biti ako ne prođe dalje…

Putuj, Evropo, nama je dobro, taman kako smo zaslužili. Jeste sad već malo izlizan taj stih Đorđa Balaševića, prečesto se koristi, ali ovog dana je dvostruko tačan.

Evropa putuje bez Srbije i dvadesetu godinu zaredom. Nastavićemo da sabiramo, doći ćemo do 24 godine bez učešća srpske reprezentacije na prvenstvu kontinenta. Tačan je i onaj drugi deo: kako smo zaslužili, tako smo i prošli. Ono što je tim Ljubiše Tumbakovića radio na terenu 90 minuta utakmice protiv Škotske, teško da bi moglo da se nazove igranjem fudbala. Ono je bilo neko statiranje, igra u pokušaju, sa premalo dodira lopte i još manje, minimalno, pasova unapred.

Škotska je ta koja je 90 minuta držala konce igre. Usred Beograda. Nasred ”Rajka Mitića”. Nadtrčala, nadigrala i nadjačala metiljavu Srbiju. Kakav pakao na terenu…?! Tek u tih 30 minuta produžetaka, ”Orlovi” su ličili na nešto, ali premalo je to bilo da bi se zaslužio drugi gol i prolaz na Evropsko prvenstvo.

Srbija je utakmicu izgubila na psihološkom planu. Ušla je u igru preplašeno, vezanih nogu, opterećena zvanjem favorita, zaleđena od panike šta će biti ako ne prođe dalje. Videlo se to iz svakog poteza, a pogotovo iz onih „milijardu“ vraćenih lopti golmanu. Nema u fudbalu poraznije scene, od one kad se lopta sa protivničkog šesnaesterca u tri dodavanja vrati svom čuvaru mreže. To je bela zastava u vazduhu, unapred potpisana kapitulacija.

Neki dan pre utakmice smo pisali: tri ključne stvari za pobedu ”Orlova” nad Škotskom su koncentracija, strpljenje i hrabrost. Koncentracije nije bilo, toliko grešaka, toliko pogrešnih odluka na terenu… Nije bilo ni strpljenja. Osim u čekanju na svojoj polovini da protivnik neku grešku napravi, pa da je iskoristimo. Ali, strpljenja da se čuva lopta i grade napadi – nimalo. A hrabrosti? Ni od korova! Ni trunke! Očekivali smo da će Srbija biti ta koja će se laktom nasloniti na šesnaesterac rivala i držati ga u šahu, sve dok ne postigne gol. Da neće rivalu dati da diše, da će visokim presingom terati rivala da na palac izbija duge lopte i da ima minimalan posed. Ništa, baš ništa od toga sinoć na ”Rajku”.

Jedna od često citiranih izreka Oca Tadeja je „Kakve su ti misli, takav ti je život“. Što se tiče ove utakmice sa Škotskom, rekli bismo – „Kakve su ti misli, takav ti je fudbal“.

Ekipa sa Ostrva je na stadion ”Rajko Mitić” došla sa jasnim stavom, koji je izbijao iz svake njihove rečenice danima uoči utakmice. Bilo je u početku malo čudno, delovalo je i arogantno, ali Škoti se u tih nekoliko dana priprema nimalo nisu bavili Srbijom. Izjave su davali selektor, igrači sadašnji i bivši, ali priče o rivalu gotovo da uopšte nije bilo. Kao da su igrali između sebe.

Škoti su pričali da im je ovo najvažnija utakmica u 22 godine, da sanjaju put na EP, da žele da oduševe naciju, koja je „gorela“ danima uoči meča. Pričali su svi, ali baš svi, da im je cilj da izađu na teren i daju sve što mogu, da natope dres poslednjom kapi znoja, pa i ako izgube, da izađu sa terena podignute glave, jer bi znali da su dali sve i da nemaju šta sebi da zamere. Da mogu da se pogledaju u ogledalo mirne duše.

Škotska nije samo pričala, nego je tako i igrala u Beogradu! Od prve do poslednje sekunde. Do poslednjeg penala. Grizla, kidala, jurila kao da joj život zavisi od ove utakmice. Jer, tako igraju gladni i željni. Oni koji žele, ne da budu junaci nacije, nego da razgale naciju. I zato je delovalo povremeno kao da momaka u tamnoplavim dresovima ima više na terenu, svuda su stizali, sve su lopte odnosili, fudbal nije imao kuda da prođe pored njih. Kao da je Hadrijanov zid sagrađen na centru terena.

I najbitnija stvar: Škotska bi sinoć tako igrala, ko god da je bio na drugoj strani terena. Bilo da je Francuska, Italija ili Srbija. Da li bi bila jednako uspešna, to je drugo putanje, ali od ove igre „do poslednjeg daha“, ne bi odstupili ni za jotu. I nagrada im je stigla. U stvari, sami su se izborili za nju. Zbog toga se u najavi meča Ostrvljani nisu bavili Srbijom, nisu pričali o njoj, nisu je dizali u nebesa, praveći sebi unapred alibi varijantu. Jok. Samo svoje dvorište. Da mi damo sve što je do nas, pa šta bude.

A Srbija? Pričalo se posle pobede u Norveškoj i dobre igre u Turskoj, da su to bile utakmice u koje su ”Orlovi” ušli, ako ne kao autsajderi, a ono ne kao favoriti. I zato su raširili krila i odigrali najbolje što mogu. Ali, da treba videti kako će podneti teret velikih očekivanja kada dođe na red meč sa Škotskom? Da se vidi da li će izdržati to breme i dobiti utakmicu, koja je unapred bila upisana kao dobijena?

I nisu izdržali. Slomili su se. Uplašili. Strah ih je paralisao. Takvi su bili i u predigri meča. Nervoza selektora kod svakog novinarskog pitanja, užasno iritirajuće izjave kako ovo nije meč decenije, kako će se igrati fudbal i posle, šta god da bude. Kako nije presudan duel, kako će biti novih selektora i igrača… Plašljivo. Bez žara, bez srca. Dvadeset godina čekaš ovu šansu, nikad veću, protiv Škotske u Beogradu. Hej!

Kakva je Srbija izašla na teren protiv Škotske? Plašljiva, bez žara, bez srca. Kao da ništa nije presudno, kao da ima još utakmica i utakmica, pa će biti vremena da se propušteno nadoknadi. Samo da se presaberemo malo, dok prođe ovih 90 minuta, pa ćemo neki drugi dan, ne treba lomiti preko kolena, jutro je pametnije od večeri…

Mitrović je promašio penal i epilog tužne balade: gde si bio – nigde, šta si radio – ništa. Na kraju, gde ideš – nigde, šta ćeš raditi u junu 2021. godine? Gledaćemo EP preko TV ekrana. I ovog puta. Navika je čudo…

Izvor mozzartsport.com

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti vidljiva.