Ninković, nakon teške saobraćajke, o daljoj karijeri i ”lošim ljudima” u Partizanu…

Vrteo sam Hendersona i opet bih, samo da se sretnemo… „Nadam se da ljudi koji vode Partizan uskoro neće biti bitni, prolazni su, za razliku od moje želje da se vratim“, kaže fudbaler Askolija.

Sezona je gotova, a da nije ni počela. Trebalo je Nikola Ninković da se pridrži Askoliju tokom oktobra, da uđe u ritam utakmica, ali posle saobraćajne nesreće u Hrvatskoj, kroz koju je prolazio na putu ka Italiji, takmičenje u Seriji B je za krilnog vezistu završeno, mada ni 26-godišnji fudbaler nije siguran, da li se pesimističke prognoze odnose na kalendardsku 2020. ili jun 2021. godine.

Zasad je u bolničkoj postelji posle teških povreda glave, dozvoljeno mu je da se šeta petnaestak minuta dnevno, te ima dovoljno vremena da presabere misli i odredi u kom pravcu će mu dalje teći život i karijera.

U jedno je siguran, aktuelnu garnituru čelnika Partizana ne može očima da vidi. Ne toliko zbog utiska što ga niko nije kontaktirao posle udesa, koliko zbog Džigijevog uverenja da štete klubu.

Već sam rekao šta sam imao o njima! Oni me ne zanimaju u životu, a nadam se da uskoro neće biti bitni ni Partizanu. Prolazni su, za razliku od moje želje da se vratim i jednog dana zaigram opet za klub koji volim i kome dugujem sve u životu“, pojasnio je Ninković u razgovoru za portal 24sedam.rs, u kom emotivno govori o vezanosti za stadion Partizana.

Moja porodica najbolje zna koliko ga volim i šta mi znači. Znam da je preda mnom bar još deset godina karijere i nadam se da ću doći nazad, ali ne bilo kad, već onda kad budem u igračkom naponu, da pomognem u osvajanju trofeja, nešto i u Evropi da uradimo. Iskreno se nadam da će sa mnom biti još mojih drugova iz generacije. Sada je tu Markec (Lazar Marković, op. aut.), nadam se i Aci Mitroviću, Luki Stojanoviću…

To je ta čuvena klasa „1994“, oblikovana trenerskom rukom Zorana Popovića, dominantna u mlađim kategorijama, kasnije ovenčana titulama u prvom timu. Možda će se opet okupiti.

„Iskreno, verujem u to. Sad sam odigrao najbolju sezonu u inostranstvu sa Askolijem. A znam da to nije sve od mene. Siguran sam da mogu još bolje, nego što je bilo u Seriji B“.

Trenutno, povratak Ninkovića na Topčidersko brdu nije izvodljiv. Ne zato što je ugovorom vezan za Askoli do juna, koliko zbog odnosa ljudi iz kluba prema svom detetu. Istom onom, koje je među prvima oprostilo dugove prilikom transfera u inostranstvo.

Ne znam i nije mnogo ni važno, jer mi nisu interesantni da pričam o njima. Izbrisao sam ih. Zvali su me ljudi sa kojima sam izgubio kontakt, za koje sam mislio i da su zaboravili da postojim. Neki bivši saigrači, treneri, ma neverovatno, neću da ih spominjem, jer ću izostaviti nekog, a stvarno mi je značio svaki njihov poziv i poruka. Ej, navijači Crvene zvezde su mi preko društvenih mreža poželeli brz oporavak. Hvala i njima“.

Tokom intervjua za 24sedam.rs se dotakao Nikola Ninković i svog temperamenta, rekao da pokušava da ga obuzda, da je najbolji kad oseti poverenje trenera, te da su bubice ispoljene u ranoj fazi karijere, posledica toga što je kao mlad igrač želeo sve i odmah. Dokaz: incident sa Englezima u Kruševcu, tokom baraža sa plasman na prvenstvo Evrope mladih selekcija 2012. godine.

Nije nemoguće da je to delom uticalo da dosad ne pokažem sve što znam i mogu. Vratite malo film unazad, došao sam u Kruševac, jer je Darko Lazović bio prebačen u A tim. U tom trenutku, nisam imao ni 18 godina, neki igrači su bili stariji od mene i po četiri godine. Dakle, dete sam. Ponela me atmosfera. Mnogo mi se dopao taj timski duh, dobio sam želju da pomognem momcima da dođemo do plasmana na EP. I mislim da smo bili bolji od Engleza na terenu, ali su oni bili bolji u drugim stvarima. Znali su da isprovociraju i nas i publiku“.

Posebno Deni Rouz, jedan od prgavijih igrača sa Ostrva.

Ništa posebno. Njihov levi bek Rouz je nešto gestikulirao prema tribinama, a ja sam mu pokazao da prestane. Onda su se na mene zaletela tri ili četiri njihova igrača i nastala je gužva. Uključili su se svi“.

Posle te utakmice, tadašnji sportski direktor nacionalnih selekcija, Savo Milošević, jasno je poručio da Ninković neće igrati za reprezentaciju, dok je on angažovan u FSS.

„Da, nažalost! U redu, moguće da sam pogrešio, ali sam još bio dete. Reagovao sam tako kako sam reagovao, ne zbog toga što mi je bilo svejedno, već zato što sam voleo dres reprezentacije. Bilo mi je izuzetno stalo da odemo na Evropsko prvenstvo i, ako se sećate, u nekoliko situacija sam imao lepe akcije za gol. Mogao sam kao najmlađi da pomognem, ali nismo imali ni sreće, a i njihov golman je odbranio nekoliko šuteva, ni on sam ne zna kako“.

Na jedan detalj iz okršaja sa Englezima posebno ukazuje Ninković.

„Sećam se da sam se naigrao protiv njihovog kapitena Hendersona, a kad malo pričam sa prijateljima, kažu mi ‘kako si vrteo kapitena Liverpula’, ja odgovorim im da ni sad ne bi bilo drugačije, ako bismo se negde sreli jedan protiv drugog. Ne preterujem! Sećam se EP za U19 u Estoniji. Opet sam bio među mlađima, igramo protiv Engleza, a tamo Hari Kejn, Ros Barkli i još neki premijerligaški igrači i ja im dam gol direktno iz kornera. Znam da su u međuvremenu Kejn i Henderson postali igrači za Ligu šampiona, ali verujem da bih opet mogao s njima i da budem ravnopravan. Ne uobražam ništa, vreme će pokazati“, siguran je u sebe Nikola Ninković.

Izvor mozzartsport.com

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti vidljiva.