Analiza: Da li je pobeda nad Francuskom tračak nade za srpski rukomet?

Foto: MN Press

Španski stručnjak, Toni Đerona, u debiju na klupi Srbije, predvodio je ”Orlove” do velikog trijumfa protiv svetske supersile Francuske, najtrofejnije rukometne reprezentacije svih vremena. Novi početak koji obećava. Ko je Katalonac na klupi naše reprezentacije?

Legendarni bard srpskog glumišta, Danilo Bata Stojković, u kultnom filmu „Ko to tamo peva“ je rekao: „Nemačka medicina je najbolja na svetu“. U rukometu, ako želiš sistem, rezultate i trofeje, zna se, pozovi španske trenere. Stručnjaci sa Pirinejskog poluostrva vedre i oblače ovim sportom poslednjih desetak godina.

Na nedavno završenom F4 Lige šampiona u Kelnu, tri kluba su imala španske stručnjake – Ćavija Paskvala (Barselona), Raula Gonsalesa (Pari Sen Žermen) i Davida Davisa (Vesprem). Doduše, sva trojica su morali da čestitaju Čehu, Filipu Jihi, koji je sa Kilom stigao do evropske krune, ali to ne umanjuje kvalitet i dominaciju Španaca u rukometnom svetu. Ovoj trojci uspešnih stručnjaka, dodajmo i kormilare mađarskog Segeda, Huana Karlosa Pastora i Vive Kjelcea, Talanta Dujšebajeva i dolazimo do činjenice da treneri iz Španije vode najbolje klubove Starog kontinenta. Vardaru su dve krune najboljeg tima Evrope doneli, pogađate, Španci – Raul Gonsales (2017. godine) i Roberto Garsija Parondo (2019. godine). U ženskom rukometu, Ambroš Martin, je jedan od najtrofejnijih i najcenjenijih trenera.

Ako ne možeš da ih pobediš – pridruži im se. Posle srebra na Evropskom prvenstvu u Beogradu, 2012. godine, Srbija je doživljavala fijasko za fijaskom na velikim takmičenjima. Domaći stručnjaci, od Vladana MatićaDejana Perića, Jovice Cvetkovića i Nenada Peruničića, dolazili su na kormilo reprezentacije, ali uspeha nije bilo. Trzavice, svađe, prepucavanja preko medija, bila su svakodnevica rukometne Srbije. Uvek je prljav veš izlazio na površinu. Rukometni savez Srbije, sada već bivši čelnici, predsednik Božidar Đurković i potpredsednik Dragan Škrbić, odlučili su se za radikalni rez. Kormilo reprezentacije je preuzeo prvi stranac u istoriji srpskog rukometa, Španac, Toni Đerona. Debi kao iz snova – pobeđena je svetska supersila, najtrofejnija rukometna reprezentacija u istoriji – Francuska.

Jedan od komentara, posle fantastične pobede na startu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo je bio: “Đerona je za jedan meč uradio više, nego svi selektori Srbije od 2012. godine do sada“. Možda je preterano, euforično posle senzacionalne pobede u Zrenjaninu, ali nije daleko od istine. Možda su Trikolori potcenili našu selekciju, možda im je ovaj prvi meč bio samo priprema za Svetsko prvenstvo ili skrivanje karata pred Egipat, gde nažalost neće biti Srbije, možda su Francuzi imali i loš dan, ali to ne umanjuje veliku pobedu naših rukometaša.

Ko je Toni Đerona, Katalonac na kormilu ”Orlova”? Španski stručnjak je rođen pre 47 godina u Tortosi, u Kataloniji. Prošao je školu Barselone, najvećeg rukometnog kluba na svetu, devetostrukog šampiona Evrope i aktuelnog vicešampiona Starog kontinenta. Vodio je mlađe selekcije katalonskog giganta pet godina, bio u stručnom štabu prvog tima od 2004. do 2008. godine, direktor omladinske škole Barselone, vodio drugu ekipu giganta sa Pirineja. Bio je selektor Republike Irske i Tunisa, sa kojim je bio šampion Afrike. Sedeo je na klupi najboljeg katarskog kluba, Al Džaiša, a dve godine je već trener francuskog Šartra, u kom igra reprezentativac Srbije, Vanja llić. Prošle godine je imenovan za selektora Srbije. Malo ko je za njega čuo u našoj zemlji pre imenovanja, čak i u rukometnoj javnosti.

Prethodnici nisu uspevali da okupe najbolji tim. Bilo je uvređenih i poniženih, ali je Đerona krenuo od nule. Vratio je u nacionalni tim iskusne, prekaljene rukometaše Petra Nenadića i Marka Vujina. Nisu igrali protiv Francuske u utorak u Zrenjaninu, ali se očekuje da u narednim akcijama opet obuku dres Srbije. U dresu sa državnim grbom je opet Ilija Abutović, jedan od najbojih odbrambenih igrača sveta, koga nije bilo u nacionalnom timu četiri godine. U selekciji je opet i Petar Đorđić… Nije Đerona imao nasleđene probleme.

Svakog januara, po pravilu posle debakla na velikim takmičenjima, rukometaši Srbije su bili na stubu srama. Govorilo se o lošoj atmosferi, o sukobima selektora i igrača. Nadamo se da je sada to prošlost. Đerona je uveo novu energiju, uneo je tračak nade u izmrcvareni srpski rukomet, nekad ponos i dika našeg sporta. Prethodnih godina su velika imena našeg rukometa sedela na klupi selekcije, ali su rezultati izostali. Neki selektori su dobijali vruć krompir, nespremni da se suoče sa moderim tendencijama u sportu, koji iz godine u godinu napreduje i koji se menja brzinom svetlosti. Neki nisu imali ni odgovarajuću trenersku diplomu, staž na klupi…

Bilo je i tragikomičnih situacija, da selektor ne zna u kom klubu mu igra reprezentativac i da na spisak stavi rukometaša koji je završio karijeru. Ono što je bilo upadljivo – prethodni kormilari nisu uspevali da nađu zajednički jezik sa najboljim igračima. Kako je moguće da zvanično najbolji rukometaš Evrope za 2019. godinu, Petar Nenadić, ne igra za nacionalni tim? Možete li da zamislite da Mikel Hansen ne igra za Dansku ili Sander Sagosen za Norvešku?

Toni Đerona nije imao taj balans prošlosti. Naravno, znao je gde dolazi, u kakvu haotičnu sredinu stiže, ali je bio spreman da se uhvati u koštac sa problemima, da počne da gradi sistem, ta čarobna reč, koja odavno ne postoji u srpskom rukometu. Zasukao je rukave, a plodovi rada su bili vidljivi već u prvom meču. Svaki gol je proslavljen veoma emotivno, svaka odbrana Dejana Milosavljeva je burno propraćena stiskanjem pesnice. Videla se energija, elan, pozitivna atmosfera. Nije bilo “žutih minuta“ kada se igra raspada, toliko karakterističnih za prethodna prvenstva. Izmene su uvek donosile energiju na terenu, tačno se znalo ko kosi, a ko vodi nosi, nije bilo srljanja, nervoze… Lazar Kukić je u finišu preuzeo odgovornost, pogađao u serijama i pokazao da može da bude oslonac reprezentacije. I slika radosti posle velike pobede, pokazuje koliko je ”Orlovima” ovo značilo za povratak poljuljanog samopouzdanje pred naredne mečeve.

Ne pobeđuje se tako lako Francuska (treći favorit za zlato na SP, posle Danske i Španije). Pre nešto više od dve godine na istom mestu, u Kristalnoj dvorani u Zrenjaninu, Srbija je u kvalifikacijama za Evropsko prvensvo jedva izborila remi sa rukometnim “liliputancima” Belgijancima.

Naravno, ne trebamo da budemo euforični. Jedna pobeda ne mora ništa da znači. Ovo je tek početak jednog mukotrpnog procesa povratka poverenja u nacionalni tim. Sledeće nedelje gledaćemo Svetsko prvenstvo u Egiptu. Nas nema na glavnoj pozornici, ali ova pobeda daje veru, da bi nekad trofejni sport opet mogao da skrene sa puta stranputice, u koji je prethodnih godina nezadrživo srljao.

Izvor mozzartsport.com
Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti vidljiva.