Prošle su dve godine kako nas je napustio veliki Šeki – Dragoslav Šekularac…

Foto: Mozzartsport/MN press

Dragoslav Šekularac – čudesni dečak i strašni dečak, Sivori jugoslovenskog fudbala… Sećanje na legendarnog driblera, kom je i čuveni Žist Fonten poželeo da stisne ruku i oda prizanje…

Pre dva dana je bilo tačno dve godine kako nas je napustio Dragoslav Šekularac.

Legendarni Šeki sada, umesto ovozemaljskog, uživa u nebeskom fudbalu. U neku nama nepoznatu ligu je prešao 5. januara 2019. godine, kada je srce rešilo da svira kraj u 82. godini.

Sećanje na jednog od najatraktivnijih igrača koje je svet video, drugu Zvezdinu zvezdu, ne bledi, niti će. Da tako bude, pored novinara, trude se i oni koji su imali tu privilegiju da poznaju Dragoslava Šekularca. Jedan od njih je Branko Toholj, profesor francuskog jezika, koji se 1960. godine kao student u Parizu igrom slučaja našao u ulozi vodiča jugoslovenske reprezentacije, tokom prvog ikad Evropskog prvenstva. Tada zvanog Evropski kup nacija.

U bifeu jednog beogradskog hotela, zagledan u prošlost i s torbom starih novina i fotografija da to dokumentuju, profesor Toholj je pričao za Mozzart sport o vremenu kada je svedočio jednom od najvećih fudbalskih priznanja. O trenutku kada je čuveni Žist Fonten proglasio Šekularca za najboljeg na svetu.

“Ej, Žist Fonten ulazi u svlačionicu naših, samo da bi stisnuo ruku Šekiju i rekao mu da je najbolji na svetu”, više puta je ponovio gospodin iz Mostara, koji je kao dete zbog rata morao u Kraljevo, a život ga je kasnije vodio u Beograd, Pariz, Šibenik, pa opet u francusku i srpsku prestonicu…

Gest i dan danas rekordera po broju golova na jednom Mundijaju (13 u šest utakmica, 1958. godine u Švedskoj), dogodio se posle finalnog duela Jugoslavije i Sovjetskog saveza, u kom su Sovjeti slavili 2:1, golom Viktora Ponedeljnika u produžecima, a kom je prethodila spektakularna pobeda naših reprezentativaca nad domaćinom Francuskom.

“Deco moja, kakva je to utakmica bila! Petnaest minuta pred kraj Francuzi vode 4:2. Tomo Knez, tadašnji igrač Borca iz Banjaluke smanjuje, a onda Dražen Jerković daje dva gola. Na stadionu muk, Francuzi ne znaju gde su, ne znaju ni gde su, ni šta su. Ja sam tada sedeo na klupi pored Tirketa. Dali su mi tu čast, radi toga što sam se brinuo o njima u Parizu”, priseća se profesor Toholj.

Kako je igrao Dragoslav Šekularac tih godina, dokumentovano je tekstom u prestižnom Frans fudbalu, objavljenom 12. jula 1960. godine. Autor je Žan Kornu, a za Mozzart sport, tekst je preveo i priredio gospodin Branko Toholj:

“Dragoslav Šekularac: Čudesni dečak i strašni dečak, Sivori jugoslovenskog fudbala”, glasi naslov.

“Sivori, Šekularac, dva igrača iste klase, dva čudesna igrača, koja se računaju među elitom svetskog fudbala.

Dragoslav Šekularac je ljubimac Beograda od 12. godine – sad kad su mu 23, on igra za publiku koja dolazi da ga gleda, jer je zvezda svog tima.

Tako je on stvorio kult svoje ličnosti, on je preponosan, a to mu je mana i u isto vreme njegova velika vrednost.

On uvek želi da oduševi. U 18. godini, vraćajući se sa jednog turnira za mlade fudbalere, vratio se u Beograd sa Vespom, koju je kupio, potrošivši svu svoju ušteđevinu da bi tako zadivio devojke.

On poseduje neponovljive tehničke kvalitete – tehnike igre, pa možemo reći da ih on sve poseduje. Ako on ne poseduje suptilnost driblinga jednog Kope, ipak on ima jednu takvu veštinu vladanja loptom, da to poredimo sa umetnošću zahvaljujući svojoj oštroumnosti, svojoj inteligenciji u igri. Čvrst je na tlu zbog svojih kratkih nogu – sa snažnim šutom. Nijedan od njegovih kvaliteta nije promakao očima selektora, koji su mu pružili priliku.

NEPONOVLJIVI TRIO

Šekularac nije nikad bolje igrao za reprezentaciju, kao prošlog proleća uz Milutinovića i Veselinovića. Njih trojica su formirali jedan od najboljih trija, koji je ikada imala Jugoslavija.

KOSTIĆ I ON

Postao je blizak prijatelj sa Kostićem u Crvenoj zvezdi. To nije sprečavalo da prijatelji budu ponekad u svađi. Šekularac kaže da Kostić ne bi bio ništa bez njegovih lopti, a Kostić mu odgovara da bi on znao isto da vodi igru. Saigrači u Zvezdi prave razliku, govoreći da je Kostić najopasniji igrač, jer postiže golove, ali da je Šekularac krajnje potreban.

Povređen u članak tokom turnira, Šekularac nije mogao da pokaže sav svoj talenat na Parku prinčeva ni za vreme polufinala, ni u finalu, ali je svima ostavio snažan utisak”.

Upravo je Enrike Omar Sivori, koji se pominje u naslovu teksta iz Frans fudbala – Argentinac italijanskog porekla i reprezentativac obe zemlje sredinom pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka – fudbaler kom se divio Dragoslav Šekularac i po čijem uzoru je nosio spuštene štucne. Eto još jednog primera koliko je Šeki bio veliki, kad je uspeo da ga stranac poistovećuje sa čovekom na kog se ugledao.

Izvor mozzartsport.com
Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti vidljiva.