Argentinac, koji je istetovirao Đokovićev rezultat: Novak je bio svetlo na kraju tunela

Foto: Twitter Franko

Najbolji teniser sveta, Novak Đoković, inspiracija je mnogima širom planete.

Vest da je Argentinac, po imenu Franko, istetovirao u čast Noleta rezultat koji Rodžer Federer ne može da prežali, obišla je celu planetu, a sada je u javnost isplivao i pravi motiv zbog kog se ovaj Đokovićev fan odlučio na takav potez.

Franko je na nogama istetovirao brojeve 40 i 15, koji predstavljaju više od simbolike. Pri tim rezultatima je Novak od ponora dolazio do vrha, što je bila svojevrsna inspiracija mnogima širom sveta, da u svemu u životu budu istrajni.

Tako je i Franku to bila motivacija u borbi sa mentalnim problemima, a sve je to podelio na društvenim mrežama.

“Pa, već neko vreme maštam da napišem nešto što opisuje moj odnos prema Novaku Đokoviću. U ovom trenutku sam u avionu i putujem ka Njujorku (10 godina nakon momenta u kom sam bio svedok US Opena 2011. godine, kada je Novak podigao svoj prvi pehar u Njujorku, pobedivši Federera u polufinalu, izgubivši dva seta i sačuvavši dve meč lopte na servis Švajcarca u petom setu). Posle toga je pobedio Nadala u četiri seta i podigao trofej. Sada idem da bih pratio najvažniju osobu u mom životu, u onome što bi moglo da bude istorijska prekretnica i ne mislim da postoji bolje vreme da ispričam šta mi Novak Đoković znači. Da bismo to uradili, moramo da se vratimo nekoliko godina unazad i napravimo paralelu između mog života i nekih teniskih rezultata i onda dođemo do konačnog zaključka”, istakao je Franko.

Kaže da je njegovo prvo sećanje na tenis bilo kad je bio kod prijatelja i kad se prenosio Australijan open.

“Novak Đoković igra protiv Žoa Vilfrida Conge. Od tog trenutka se moj život zauvek promenio (još uvek ne mogu da shvatim da li je bilo na bolje ili na gore, verovatno prvo). Prolazio sam kroz prilično neobičan trenutak za dečaka od osam godina – pokidao sam prednje ukrštene ligamente i to je vrlo čudno za osobu tog doba (šansa je jedan prema milion, rekli su mi lekari). Operisan sam u septembru 2008. godine i prošla je čitava godina u oporavku, tek posle toga sam mogao opet da trčim. Nisam mogao da igram fudbal, moj omiljeni sport u to vreme, prošao sam kroz bezbroj kinezioloških sesija, bio sam veoma mlad i nisam imao snage da radim sa velikim opterećenjima. Kod adolescenata/odraslih osoba, potpuni oporavak obično traje šest meseci. U svakom slučaju, nakon što sam video kako Srbin osvaja svoj prvi grend slem, postao sam fanatik za sport i njega”, ističe Franko.

Voleo je imitacije, koje je Novak pravio o različitim igračima (Nadal, Šarapova, Rodik i drugi).

“Čim sam završio rehabilitaciju, počeo sam da uzimam časove tenisa i 2010. i 2011. godine sam kupio njegove rekete i još ih čuvam s velikom ljubavlju i nespornom nostalgijom. Ušao sam u savez u svojoj zemlji (Argentina) i odigrao tri turnira, ali pošto nisam imao dovoljno vremena, 2012. godine sam prestao da treniram. Pomama za momkom iz bivše Jugoslavije nikad nije prestala”, nastavlja priču Franko.

Ističe da je dobio priliku da sa porodicom otputuje u Njujork.

“Nesumnjivo je glavni razlog tog putovanja bio dolazak na US Open. Sreća je bila na mojoj strani i, na potpuno epskom turniru, Srbin je na kraju krunisan. Imao sam 11 godina i nisam mogao da zamislim da je moguće pobediti u meču sa dva seta minusa, a kamoli protiv Rodžera Federera. Počeo sam da plačem kada se završio drugi set. Osećao sam se prazno, bez nade i bez snage da nastavim da navijam. Moj otac (Federerov fan i Italijan) je počeo da skandira i peva Novaku na italijanskom, njegovom drugom jeziku posle srpskog, kad je čitav stadion bio uz Švajcarca, tog vrelog popodneva, u kom je alkohol igrao zanimljivu ulogu. Kraj priče je poznat i prepričavanje velikih Noletovih pobeda u narednim godinama nije nešto što me sada zanima, osim ovih ključnih pobeda”, kaže Franko.

Dodaje da je u 2015. godini, nažalost, počeo da pati od napada panike i paranoje, tako da mu je postalo veoma komplikovano da prati jednu od Đokovićevih najboljih godina, koja je uključivala pobedu na tri od četiri grend slema te godine, uz pet turnira Master serije 1000, uz završni Masters turnir.

“Pored toga, sakupio je najviše ATP bodova u jednoj sezoni u istoriji. Kao trešnja na torti, sledeće godine je postigao nešto što nijedan od njegova dva istorijska rivala ne bi, osvojio je četiri grend slema u nizu. Tek do kraja 2017. godine nisam znao ili nisam mogao da naučim da kontrolišem ove iznenadne napade, pa na sreću i nisam mogao previše da pratim njegovu tragičnu sezonu, 2017. godine, kada je skoro pola godine propalo zbog povrede lakta, koju je vukao od 2016. godine”, rekao je Franko.

Istakao je da je druga polovina 2018. godine jedan komplikovan trenutak.

“Kad sam već pronašao način da kontrolišem svoje napade panike, pojavili su se i drugi problemi mentalnog zdravlja. Anksioznost, psihoza, depresija i shizofrenija. Sa 18 godina sam retko izlazio iz kuće i sa skeptičnim pogledom na terapiju sam bio sasvim sam u mentalnom ratu u mojoj glavi, koji je trajao do početka 2019. godine. Tada je Novak Đoković postao mnogo više od heroja i idola, postao je simbol. Prolazeći kroz situaciju, da ni na koga nisam računao (moja greška, bio sam previše zatvoren i sam sam nosio veoma težak teret), Srbin se pojavio kada mi je bio najpotrebniji. Donosio mi je radost baš kad mi je bila najpotrebnija. Novak mi je dao serotonin, koji moj mozak nije mogao da proizvede. Novak je bio svetlo na kraju tunela.

Od te godine, kaže, ne želi mnogo toga da ističe.

“Samo ću posvetiti nekoliko reči onome, što je po mom mišljenju bilo najvažnije finale u istoriji tenisa. Vodi Federer sa 40: 15 na meč lopti i već sam se spremao da ustanem sa stolice da aplaudiram veličini Rodžera Federera. Kakva je to bila iluzija. Ponovo, kada je sve izgubljeno, Nole uspeva da pobedi u meču koji je promenio istoriju sporta, meču u kom je Federer mogao da najavi povlačenje na ceremoniji, sa trofejom u rukama. Novak nije igrao samo tog popodneva protiv svog protivnika, već je, kao i mnogo puta, igrao protiv publike. Navijali su za njegove neiznuđene greške, pa čak i njegove dvostruke greške. Mogu da razumem tu vrstu fanatizma, pominjem je samo da bih istakao koliko je taj turnir bio komplikovan i sjajan. Nekoliko meseci kasnije su se pojavili (opet) novi mentalni problemi. Anksioznost u društvu i depresija, moj najbolji prijatelj”, rekao je Franko.

Ističe da nema dana kada ne pomisli na Novaka Đokovića.

“Ali, kao što ponekad dinamika našeg odnosa može biti štetna, može biti i najlepša od svih. Iz dana u dan, prisiljavajući sebe da budem dobra osoba, empatična i velikodušna, trudim se da širim dobre vibracije u bilo kojoj situaciji i okruženju. Novače Đokoviću, ne znam šta bih bez tebe. Kad niko nije bio tu za mene, nikad nisi otišao. Fanatizam ili strast je premalo da se ovo opiše. Za mene je to bolest i ponosan sam što bolujem od nje. Rodio se i odrastao u vreme rata na Balkanu, bio je alergičan na gluten i to nije znao do 2010. godine, a došao je do elite sporta i postao legenda. Čovek je, koji se pokazuje upravo onakvim kakav jeste – skroman, iskren, harizmatičan, zabavan i autentičan. Ali, najvažnije – čovek”, ističe on.

Kaže da bi život dao za Đokovića, jer bez njega, ističe Franko, najverovatnije ne bi imao život.

“Kao što je rekao Kobi Brajant, vaš veliki prijatelj – oni mrze samo velike. Hajde da mu osvojimo ovaj pehar, na njegovom rodnom tlu. Daj sve od sebe na terenu, a ja ću to učiniti sa tribina. Volim te više od bilo koga drugog”, istakao je Franko, a prenosi Kurir.

Izvor Nezavisne/Kurir
Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti vidljiva.