Jedina borba koja može da ujedini čovečanstvo, ali – čime ćemo se boriti?

Foto: Pixabay

Čitav svet čekaju krupne promene. Doslovno čitav…

Jer, kako je to lepo sročio nemački sociolog Ulrih Bek, “beda je hijerarhijska, smog je demokratski”. U prevodu (ako je uopšte potreban), za ekološki prihvatljivija rešenja ćemo se boriti svi, a Evropska unija je već, u tom pogledu, postavila ambiciozne ciljeve, koji će se odraziti i na nas.

Naime, plan je jasan – do 2050. godine, najveći deo proizvedene energije treba da dolazi iz obnovljivih izvora. Ali, kako ovo postići? Iako se čini da priči o ekologiji već duže vreme kao da jednostavno nema kraja, realnost govori da zapravo od devedesetih godina prošlog veka i tadašnjeg Kjoto protokola (sklopljenog na međunarodnom nivou, a s ciljem smanjenja emisije štetnih gasova), do usvajanja Pariskog sporazuma o klimatskim promjenama 2015. godine i nisu napravljeni značajniji pomaci u smanjenju efekta staklene bašte. A sat otkucava.

Tek ćemo videti kakvi zaključci će biti izneti na predstojećem svetskom samitu o klimi COP26 u novembru, budući da se, posle perioda smanjenja zbog pandemije virusa korona, emisija štetnih gasova ponovo povećala. Pojedini stručnjaci upozoravaju da će, uprkos svemu, to povećanje ove godine iznositi četiri odsto. Izveštaj o prelasku 20 najrazvijenijih zemalja sveta (G20) na ekonomiju sa niskim sadržajem ugljenika (Climate Transparency Report 2021), upozorio je da je svet još daleko od ostvarenja cilja da se globalno zagrevanje ograniči na 1,5 stepeni Celzijusa.

U izveštaju se, ipak, navode i pozitivni primeri. Jedan od njih je rekord u izgradnji novih kapaciteta za proizvodnju energije iz solara i vetra u prošloj godini. Takođe, porastao je, očekivano, i udeo obnovljivih izvora u proizvodnji energije, sa 10 odsto u 2020. godini, na 12 odsto u 2021. godini.

Uz to, predviđa se da će u zemljama G20 udeo obnovljivih izvora u energiji, koja se koristi za proizvodnju električne i toplotne energije, ove godine dostići skoro 30 odsto.

Dakle, vetar, voda i sunce su se nametnuli, logično, kao zelena alternativa i glavni adut za uspešniju borbu protiv klimatskih promena. I sve manje nam pominjanje turbina na vetar, solarnih panela i električnih vozila zvuči kao utopijska slika budućnosti, a sve više kao praksa, kojoj idemo u susret.

Ipak, veliko je pitanje kako rešiti problem isprekidane proizvodnje – generisanja energije samo u periodima kad sunce sija ili vetar duva. Stvar zaista može da bude nezgodna – čak i za “velike igrače”, a trenutna energetska kriza, u kojoj se mnoge razvijene zemlje pitaju hoće li imati dovoljno struje, samo je dodatno podgrejala atmosferu i zategla odnose na globalnom nivou. Tako je energija vetra, na primer, poslednjih godina najveći proizvođač električne energije u najsnažnijoj ekonomiji Evrope – Nemačkoj, ali je, zbog odsustva vetra u vetroparkovima, udeo njene potrošnje pao sa 29 odsto na 22 odsto u prvoj polovini ove godine.

I tu na scenu stupaju baterije. Njihov zadatak je da skladište energiju, u periodima kad nema proizvodnje iz obnovljivih izvora. Litijum-jonske baterije su postale preduslov za masovno uključenje takvih izvora u zelenu tranziciju, u svet koji ne zavisi od fosilnih goriva. Štaviše, za izum litijum-jonskih baterija je Švedska kraljevska akademija nauka, pre par godina, nagradila trojicu naučnika Nobelovom nagradom za hemiju.

Da je litijum postao tražena roba, pokazalo je i samo tržište. Kako je Blumberg nedavno objavio, cene litijuma su i ovog meseca nastavile svoj celogodišnji rast, jer je sve veća potražnja doprinela manjku ovog ključnog materijala za baterije, čiju ponudu rudari svojski nastoje da povećaju.

Podaci takođe govore da su se cene prošle godine više nego udvostručile. Blumberg dodaje da je ponudu dodatno ograničila aktuelna pandemija, ali da se procenjuje da će globalna potrošnja litijuma porasti čak pet puta do kraja ove decenije.

Stoga ne čudi što Evropa teži da kreira lanac snabdevanja unutar svog kontinenta, tako da se eksploatacija litijuma, proizvodnja baterija i njihova ugradnja, dešava na tlu Starog kontinenta. Već pomenuta Nemačka raspolaže najvećim rezervama litijuma u Evropi i sprema se za kompletno ekološku eksploataciju. Naime, termalne vode ispod Rajne se odavno koriste u geotermalnim elektranama, a znalo se da sadrže i dosta litijuma, ali taj laki metal je dobio na značaju tek poslednjih godina, na početku ere baterija za elektro-automobile.

Međutim, doskora nije postojala odgovarajuća tehnologija, koja bi eksploataciju rezervi omogućila na ekonomičan, ekološki prihvatljiv i održiv način, a sad se govori o čak dva patenta. Spas planete, misle mnogi, krije ona sama – u litijumu. Samo treba “zagrebati ispod površine”.

Izvor Nezavisne/B92
Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti vidljiva.