KAKO SE VODI POLITIKA U BOSNI I HERCEGOVINI?

Bosanski Srbi se neće otcepiti i neće biti rata za Bosnu i Hercegovinu. No, uprkos tome politika EU prema Balkanu mora ponovo da stane na noge, ocenjuje u autorskom tekstu za DW novinar Norbert Mapes-Nidik.

Foto: Wikimedia Commons

U narednih šest meseci Republika Srpska želi da se povuče iz institucija zajedničke države, čak i iz armije. To je odlučio parlament u Banjaluci i otada vlada alarmantno raspoloženje. Da li će Milorad Dodik, moćni čovek bosanskih Srba, tu najavu pretočiti u delo? Šta je cilj? Da li je ovo početak eskalacije? Hoće li opet biti rata?

Sva ta pitanja su pogrešna. Planovi, ciljevi, prodori, čak i emocije koje se međusobno pobuđuju su strani političkom modelu koji se tamo razvijao poslednjih 25 godina. Partije idu korak napred, korak nazad, a razmak ostaje uvek isti. To je princip povlačenja konopca, neprestano vući i ne popuštati ni centimetar, a noge čvrsto ukopati u zemlju. To su osnovne tehnike te sportske discipline, koje primenjuju tamošnji poilitičari.

Onaj ko ovlada tom tehnikom, taj se dobro opremio za politiku u Bosni i Hercegovini. No, za razliku od sporta, u tamošnjoj politici nema oznaka koje pokazuju kada je jedan od takmičara pobijedio. Takmičenje se stalno nastavlja.

Ekipe se u navlačenju konpoca postavljaju po jasnom principu. Kao prvi, oči u oči s protivnikom, može da stoji i najslabiji, ali koji zna da opasno iskezi zube. Milorad Dodik, srpski član tročlanog Predsedništva BiH, idealan je za tu poziciju.

Protivnik bez uporišta

Njegov pandan na drugoj strani je visoki predstavnik u Sarajevu, Nemac Kristijan Šmit. Neiskusan, neupućen u zemlju i bez podrške – ni u Savetu za implementaciju mira, koje je fromalno nadležno za Bosnu i Hercegovinu, ni u Savetu bezbejdnosti UN, a nema ni diplomatsku podršku sopstvene zemlje, koja se, nakon promene vlasti u Berlinu, tek presabira.

U povlačenju konopca skoro da nema trikova, osim jednog: ako trener kod protivničkog tima uoči nedostatak koncentracije, onda se konopac mora povući naglo i iz sve snage. Ako jedna strana ikada ima šansu da čvrstim potezom osvoji metar prednosti, onda je to tada.

Na kraju konopca – Putin

Kada je reč o drugoj poziciji u ekipi, partija bosanskih Srba ne mora da strahuje. Odmah iza Dodika je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije. A bez njegove podrške se bosanski Srbi ne bi usudili na taj korak. Vučićev direktni protivnik je Evropska komisija, koja je u balkanskim stvarima izgubila kompasi rastrzana je između kontradiktornih rešenja iz Berlina, Pariza i Budimpešte.

Najjači čovek u takvim borbama po mogućnosti stoji na kraju. Ruski predsednik Vladimir Putin može samo da profitira od previranja u Bosni i Hercegovini. On Evropskoj uniji ne samo da može to na Balkanu da demonstrira, već i direktno da je oslabi. Za razliku od Ukrajine, on ne mora zbog Bosne da strahuje od kontramera poput sankcija ili gubljenja prestiža u slučaju Belorusije.

Rok od šest meseci

Najjači igrač na drugoj strani je predsednik Džozef Bajden, koji jedva da se interesuje za jugoistočnu Evropu. SAD se koncentrišu na Kinu, a uskoro, silom prilika, i na Ukrajinu. A posle sramote u Avganistanu, niko ne veruje da bi svoju silu mogli da upotrebe u drugim regionima u svetu.

Zapada ima samo šest meseci da se pregrupiše i formira jak oslonac. Teško da će se Vašington do tada rehabilitovati. Ali, barem bi EU mogla ponovo da stane na noge. Pravno gledano, pozicija bosanskih Srba je neodrživa: „pristanak“ na zajedničke institucije iz kojih bi sada da se „povuku“ nije potpis ispod tamo nekog ugovora koji je moguće raskinuti. Umesto toga, odobravanje Parlamenta RS je više rezultat obavezujućih ustavnih odredbi.

Ako se te ustavne odredbe prekrše, mora doći do sankcija. Za to postoji širok spektar instrumenata: kreće se od povlačenja Evropske investiocione banke, do isključivanja srpskih banaka iz međunarodnog platnog prometa.

I Beograd je takođe osetljiv na pritisak. Ne samo da Srbija od EU dobija pretpristupnu pomoć za svoje reforme, već su i sedišta najvećih investitora zapravo u Evropi, a ne u Kini, a kamoli ne u Rusiji. Predsednik Vučić vešto politički balansira između Brisela i Moskve. Ako mu EU okrene leđa, nema druge nego da se zaputi u rusku orbitu.

To nikako nisu dobri izgledi za ambicioznog šefa države. On gubi svoje komforno polje delovanja i postaje neko ko samo izvršava naređenja. Pa i više od toga: morao bi da gleda kako Kremlju bliski oligarsi grickaju njegovu bazu moći. Skretanje u Putinovu orbitu bio bi čisti horor i za srpsko društvo, koje ni blizu nije toliko rusofilno, kako to sugreiše Vučićeva propaganda. I Slobodan Milošević je bio zreo za pad kada je poželeo da svoju zemlju uvede u Putinovu „Evroazijsku ekonomsku uniju“.

Evropa još uvek drži konopac u rukama. Morala bi da ga povuče.

Norbert Mapes-Nidik već 30 godina radi za nemačke medije kao dopisnik za jugoistočnu Evropu. Njegova knjiga „Etno zamka: Balkanski sukob i šta Evropa može naučiti iz njega“ (224 stranice) objavljena je 2005. „Christoph Links Verlag“, Berlin.

Izvor DW
Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti vidljiva.

fuck idols real milf rides stepson.
porn videos