KADA UMREM, DECO SRBIJE – PAMTITE OVE REČI!

Arhiva

Kada se jednoga dana budu zauvek sklopile oči Đorđa Mihailovića, sa njim neće nestati samo ime i prezime, već će utihnuti i glas žive enciklopecije najsvetlije po junaštvu, a najstrašnije po stradalništvu, iz srpske istorije.

Vremešna starina koja već godinama kuburi sa zdravljem, poslednji je muški potomak loze Mihailovića kojoj je dato u amanet da čuva i bdi nad najhrabrijma od nas, onima koji su prošli albansku golgotu i dali srce i dušu za slobodu, odnosno, kako deda Đorđe kaže, “za kralja i

otadžbinu Srbiju”.

Otići u Grčku, obići Solun, a ne pokloniti se moštima stradalnika na Zejtinliku, greh je, a još veći, ne pružiti ruku čika Đorđu.

Ipak, ovoga leta, kao i prošlog, što zbog situacije sa korona virusom, što zbog njegovih vremešnih godina, ekipi novinara iz Srbije, to je zvučalo kao nemoguća misija.

Međutim, zahvaljujući Predragu Nedeljkoviću, tadašnjem čuvaru “Zejtinlika” , Kostasu Antonopulosu, Grka koji je rođen u Srbiji i Ivani Stanojević, administratoru Fejsbuk stranice “Grčka uživo”, domaćinima ekipe novinara iz Srbije, uspeli smo da uđemo tamo gde nijedna novinarska

kuća nije – u sam dom čika Đorđeta i njegove supruge Fatini.

-Nema tog koji nije došao… Ovde dolaze svi. Za mene je sve isto, mi ovde čuvamo istoriju. Ja sam rođen ovde na groblju, nisam ja mlad, imam 94 godine.

Meni je deda bio borac, kao svi naši preci, kao svi dedovi i pradedovi, tako je i moj, Savo Mihailović. Imao sam 33. godine, kada sam 1961. nasledio svog oca, Đuru.”,

započeo je deda Đorđe na ulazu u svoj dom, zgradu nasuprot vojničkog groblja “Zejtinlik”.

Svetlu dužnost starca Đura, koji je sakupljao mošti svojih saboraca od Gorničeva do Bitolja, sa Kajmakčalana, Veternika, Dobrog Polja, Kožara i Kozjaka, sahranjivajući ih podno krošnji četinara, nastavio je Savo, koji je priče oca, uz amanet, prenosio na Đorđa, spremajući ga da ga

jednog dana zameni.

Kada je Savo preminuo, 1961. godine, u svojoj 33. godini života, na leđa Đorđa Mihailovića palo je teško i slatko breme.

Osvetlati obraz i nastaviti amanet ostao od dede i oca, prvog koji je sakupljao, a drugog koji je sačuvao i očuvao groblje u nevreme Drugog svetskog rata od Nemaca, Đorđu je bio sve i svja.

Kako se pokazalo u sledećih šest decenija, u tome je bio istrajan i dostojan.

-Zašto radim još… Tačnije, koliko radim, sada više ne mogu… Nema ko da me menja iz porodice, nemam sina, imam ćerku, Anu Mihailović, ali ne može žena, mora muškarac.

Pre šest godina, bio sam teško bolestan, bio sam dva meseca u bolnici, nakon čega su me pustili kući da umrem. Tada je nastala greška na internetu, pa i ovde, čuli su da sam umro”, kaže on na početku razgovora za “Blic”.

Ponos i čast u nama rastu. Nema veće časti za jednog novinara od one da upozna, stisne ruku i uživa u razgovoru sa savremenikom koji pamti kralja Aleksandra, Josipa Broza Tita, heroinu Milunku Savić i sve one koji su od 1936. godine posetili Zejtinlik, vojničko groblje u Solunu, gde

počivaju mošti srpskih vojnika koji su živote dali za slobodu naše zemlje.

Rođen 1.5. 1928. godine, Đorđe je svoj život proveo upravo tu, na groblju, gde je prvo službovao deda Đuro, prvi iz loze MIhailovića, Srbin rodom iz Grblja kod Boke kotorske, koji je igrom sudbine, preminuo iste godine kada mu se rodio unuk Đorđe.

-To groblje je naša istorija… Nastalo je na mestu gde je bila glavna poljska bolnica naše vosjke. U kripti imate skoro 6.000 duša, a van nje je još oko 1.500.

U sklopu kompleksa, imate i italijansko, englesko, francusko i rusko groblje. Mi imamo centralno mesto, najlepše, i sa najviše posetilaca. Oni drugi su zaboravili, ubedljivo najviše ima Srba među posetiocima.

Svi dolaze da obiđu mesto gde im leže pradedovi.”, govori nam on, prisećajući se i onih koji su dolazili da obiđu svoje stradale saborce.

Kako veli, nikada nisu dolazili bez praznih ruku i suza, uvek sa duvanom, voćem, rakijom, hlebom, a bilo je i onih koji su donosili i ono što je tada bilo najdragocenije, zbog čega se i jurišalo kroz Solunski front – zemlju iz Srbije.

Među onima koji su dolazili, bila je i heroina Milunka Savić.

-Srbi su imali najveće srce. Godinama nisu bili kod kuće, oni su srcem jurišali preko Solunskog fronta. Dolazili su preživeli Solunci sa potomcima, a bila je i Milunka Savić. – ističe nam ponosno on.

 

 

Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti vidljiva.

fuck idols real milf rides stepson.
porn videos