GASTARBAJTERI I NEMAČKA

Oni su promenili nju i ona njih

Foto:Wikimedia Commons

Ekonomsko čudo u Nemačkoj nezamislivo je bez gastarbajtera, ali oni za to zapravo nikada nisu dobili stvarno priznanje. Izložba u Manhajmu pod nazivom „O dolasku, odlasku i ostanku“ govori o tim ljudima.

Ko su bili muškarci i žene koji su napustili svoje zemlje, pomogli da se dogodi ekonomsko čudo Zapadne Nemačke, a za to im se predugo pridavalo premalo zasluga? Tom pitanju posvetio se fotograf Mirko Miler.

Između 2018. i 2021. snimio je više od 100 portreta bivših „gastarbajtera“ koji su došli u Nemačku od 1955. Skupljao je predmete iz njihovih života i zapisivao njihove priče. Mnogo toga se sada može videti u okviru izložbe „O dolasku, odlasku i ostanku“, koju je postavio Centar za međunarodno kulturno obrazovanje, pri Gete-institutu u Manhajmu.

Izložbu čine 18 ogromnih foto-portreta postavljenih na centralnim lokacijama u tom industrijskom gradu jugozapadne Nemačke, gde danas živi više od 170 nacija. Posetioci mogu da gledaju video intervjue s protagonistima putem mobilnog telefona i QR-koda, kao i u samom Gete-institutu.

„Radi se o tome da ljudi, životne priče i sudbine pojedinaca postanu vidljivi iza anonimnog izraza gastarbajter“, objašnjava za DW šefica projekta Bonka fon Bredov. Izložba jasno pokazuje da ne postoji neki tipičan gastarbajter.

Praznina posle prestanka dolaska radnika iz DDR

Sam izraz „gastarbajter“ ne opisuje samo očekivanja zapadnonemačkog društva 50-ih, 60-ih, 70-ih i 80-ih godina da će se radnici-migranti nakon određenog vremena vratiti u svoje zemlje porekla – i velika većina gastarbajtera imala je istu predstavu. Kada je nemačka vlada potpisala prvi sporazum o regrutovanju radnika sa Italijom 1955, veoma malo njih je pretpostavljalo da će mnogi ostati, dovesti svoje porodice i postati pioniri moderne useljeničke zemlje Savezne Republike Nemačke.

Do tada su izbeglice iz socijalističke Istočne Nemačke (DDR) zadovoljavale glad za radnom snagom zapadnonemačke industrije. Ali tokom pedesetih, odliv na zapad se smanjivao, da bi 1961, kada je podignut zid, potpuno prestao. Nastalu prazninu na tržištu rada popunilo je, između ostalih, dva miliona italijanskih radnika-migranata.

Od radnika na farmi, do radničkog saveta

Jedan od njih bio je mladi Lorenco Aneze, radnik na farmi u južnoj Italiji. Posle zdravstvenih pregleda u Bariju i Veroni, vozom preko Minhena stigao je 1958. do Bokensdorfa kod Volfsburga. Tamo je trebalo da radi na farmi, sa bratom koji je već bio u Nemačkoj. Bili su smešteni u potkrovlju koje je prokišnjavalo. Vodu, kao ni toalet – nisu imali.

Loši životni uslovi bili su deo svakodnevice mnogih gastarbajtera, to izložba takođe jasno pokazuje. Pa ipak, Aneze se rado seća svojih početaka u Nemačkoj – delom i zato što je već drugog dana upoznao medicinsku sestru s kojom se devet godina kasnije oženio.

Da bi pobegao od teškog rada na selu, krenuo je u potragu za novim poslom. „Moj cilj je bio da počnem u Folksvagenu u Volfsburgu. Mnogo puta sam se prijavio, ali su me uvek odbijali. Onda sam iskoristio trik: otišao sam 1961. u obilazak fabrike kao posetilac. Izdvojio sam se od grupe i otišao u personalno odeljenje. Šef odeljenja se slučajno pojavio. Objasnio sam mu svoju situaciju i on mi je jednostavno rekao da mogu odmah da počnem“, priča Aneze. Četiri godine kasnije izabran je u Radnički savet, gde je ostao sve do 1993.

„Bio je to težak posao, uglavnom zbog birokratije. Ali izgurao sam, jer sam želeo da pomognem drugim ljudima. Znam kako je to kada nemaš osobu za kontakt.“

„Uvek sam želela da se vratim“

„Dolazak, odlazak ostanak – to izražava ambivalentan životni plan mnogih gastarbajtera, koji uglavnom nije bio vezan za ostanak u Nemačkoj“, kaže fotograf Mirko Miler. Mnogi su se vratili kući. Oko 500.000 od 867.000 turskih radnika-migranata vratilo se u svoju zemlju do 23. novembra 1973, kada je, zbog naftne krize, „zaustavljeno regrutovanje“.

Pomisao na povratak bila je stalni pratilac mnogih radnika migranta. Tako je bilo i sa Špankinjom Karmen Morante. Ćerka iz dobre porodice imala je 1964. samo 22 godine kada je došla s mužem, običnim krojačem.

„Posle dve godine polako sam se prilagodila. Hteli smo da ostanemo samo dok ne budemo imali dovoljno novca da kupimo kuću na Grenadi. Ali onda smo ipak ostali ovde. Uvek sam želela da se vratim, Nemačka mi jednostavno ne leži“, kaže Morante.

„Zapravo, nije bila moja odluka da odem u Nemačku“, kaže Hizir Ojmak, koji je stigao 1972. „Ali selo se okupilo i odlučilo da me tamo pošalje. Imao sam tada 15 ili 16 godina. Zašto sam odlučio da ostanem ovde? Da sam se vratio u Tursku, svi bi me pitali: Da te nisu izbacili iz Nemačke?“

Njegova priča je reprezentativna za mnoge druge priče radnika-migranat koji su dolazili, ostajali ili odlazili pod pritiskom ili zbog očekivanja njihovih porodica ili čak šire okoline.

Domovina puta dva

Za ljude kao što je Hizir Ojmak, ostanak u Nemačkoj bio je usko povezan s njihovim shvatanjem domovine: „Jednom sam o tome razgovarao s našim gradonačelnikom Manhajma. Rekao sam mu da nam srca kucaju dva puta: kada smo u Nemačkoj, ona kucaju za Nemačku, a kad pomislimo na Tursku, onda kucaju za Tursku. Biću iskren, ne bih želeo da odustanem ni od jedne, ni od druge zemlje. Za mene su i Nemačka i Turska moj dom.“

Dve domovine, dva srca. Takav stav prema životu može se naći u mnogim pričama gastarbajtera koje je fotografisao Miler. „Moramo da naučimo da se ne radi samo o odavanju počasti radu tih ljudi, već o shvatanju njih kao dela našeg društva. Bez njih, obnova i ekonomsko čudo ne bi bili mogući. A i oni se veoma snažno identifikuju sa Nemačkom“, sumira Bonka fon Bredov.

Ime me odaje

Dva srca ne kucaju samo u grudima Hizira Ojmaka. Lorenco Aneze takođe kaže: „Rastrzan sam kada me pitaju gde mi je domovina. U Nemačkoj mi ne nedostaje ništa materijalno, ali ponekad mi nedostaje toplina. Ljudi ovde jednostavno nisu tako otvoreni i pristupačni kao u Italiji. S vremena na vreme poželim da ljudi u Nemačkoj malo više prilaze jedni drugima. Ali, uprkos svemu, nema govora o povratku u Italiju.“

A Ljubica Mitrović, koja je sa 18 godina došla sa mužem iz Srbije, odnosno tada iz Jugoslavije, na to gleda ovako: „Ova zemlja je u međuvremenu postala moj domovina. Ali to je još uvek i Srbija. Srećna sam zbog toga što imam dve domovine. Moram da odam priznanje Nemcima, svima daju fer šansu. Svako ko želi da se uključi u društvo, uspeće u tome. Samo, ponekad mi je krivo što se stalno pominje moje migrantsko poreklo. Nikad kraja. Takoreći, ime me odaje.“

 

Izvor DW
Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti vidljiva.

fuck idols real milf rides stepson.
porn videos