Piše: Svetlana Djokić
Broj ubijenih žena, žrtava najčešće porodičnog i partnerskog nasilja, dramatično je povećan u poslednje dve godine. Porastu nasilja doprinelo je, tvrde stručnjaci, zaključavanje u vreme pandemije, ali su i mnoge druge okolnosti, poput mnogostrukog raslojavanja društva, doprinele tome da se nasilje, u kojem stradaju žene, poveća i eskalira. Žene gube život najčešće od ruke najbližih – to su njihovi muževi, zakoniti ili vanbračni partneri, aktuelni ili bivši, a sve češće i sinovi…
Statistike su sačinjene uvek na osnovu medijskih izveštaja, što dovodi do činjenice da se tačan broj ubijenih žena nikada neće saznati, jer ne postoje podaci o onima koje su preminule od posledica dugogodišnjeg trpljenja nasilja.
Femicid beleži porast i u Nemačkoj – prema podacima koje prenosi DW, svakoga dana jedan muškarac pokuša da ubije svoju ženu ili partnerku, aktuelnu ili bivšu, a svakog trećeg dana se desi ubistvo. Statistike u Hrvatskoj beleže zabrinjavajući porast – čak za 50 posto veći broj ubijenih žena u poslednje dve godine. Slična je situacija i u Srbiji – iako je 2016. godine usvojen Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, femicid je u porastu, a mere za zaštitu žena deklarativne.
2011. godine otvorena je za potpisivanje Konvencija Saveta Evrope, takozvana Istambulska, prvi pravno obavezujući ugovor na svetu, kojim se reguliše borba protiv nasilja i sprečavanje nasilja u porodici. Potpisalo ju je 46 zemalja i države članice EU. Prema opažanjima i komentarima stručnjaka, u mnogim zemljama koje su potpisale Istambulsku konvenciju, ključni zakoni i propisi, koji regulišu oblast zaštite žena od nasilja, uglavnom su neizmenjeni i neuskladjeni sa ovom Konvencijom. To rezultira da nasilje nad ženama nije prepoznato kao rodno utemeljeno, zakonski se ne kriminalizuje, nasilnicima se ne odredjuje gonjenje po službenoj dužnosti, a sve doprinosti tome da je zaštita žena od nasilja – deklarativna.
Stid, strah i nepoverenje u institucije jesu razlozi zašto žene ne prijavljuju nasilje
Vesna Rakić – Vodinelić, profesorka prava u penziji, kaže da je porast femicida u Srbiji posledica svih mogućih podela, kojima je srpsko društvo izloženo već decenijama.
– Ono što se uporno održava jeste jedan patrijarhalni model, po kojem je pater familias gospodar svega, pa i ljudskih života, žena koje ih okružuju, kaže prof. dr Vesna Rakić – Vodinelić. – Dešavaju se ubistva žena izloženih porodičnom nasilju, ali se to vodi kao deo kriminala uopšte. To nije ispravno, jer zaslužuje da bude u javnosti prezentirano i debatovano. Treba se zapitati – kakvo je mesto službi socijalne zaštite u celoj toj stvari? Kako se da zaključiti, takvo nasilje nad ženama dogadja se u porodicama koje su marginalizovane, po kriterijumima podela koje postoje u društvu, a one bi, s obzirom da su marginalizovane, morale da budu pod posebnom zaštitom.
Božo Prelević, advokat, kroz svoju višedecenijsku praksu, opaža da srpsko društvo živi u sveprisutnom nasilju, za šta veoma odgovornim smatra medije. On zaključuje da su upravo mediji doveli do medijske hipnoze, te da je to ostavilo teške psihijatrijske posledice po stanovništvo, što se ogleda i po broju samoubistava, i ubistava.
– To što zakonskom odredbom nekog člana porodice izopštite iz kuće i izdate zabranu prilaska osobi koja je nasilje prijavila, time niste rešili njihov bračni problem. Zapad to rešava bolje, sa više finansija, sa stručnim službama koje će reći – “ovaj vaš muž ili vaša supruga imaju psihijatrijskih problema, moramo da obratimo posebnu pažnji da bismo zaštitili sve članove te porodice”. Ovde službe misle da je problem rešen, ako ih razdvoje, kaže Božo Prelević.
Nasilje koje ostaje nekažnjeno, jeste poziv na novo nasilje, tvrde stručnjaci. Oni veoma nezadovoljavajućim ocenjuju rad državnih institucija, koje nemaju dovoljno dobru procenu – šta je pretnja koja će nasilnika destimulisati za krivično delo.
