Piše: Svetlana Đokić
Obeležavajući 31 godinu postojanja Fondacija “Laza Kostić”, (osnovana 1991. godine u Londonu, od 2002. godine aktivna i u Srbiji), uz svoj podmladak “Lazine ambasadore”, u prisustvu mnogobrojnih vernika i poštovaoca pesničke reči, upriličili su ispred hrama Vaznesenja Gospodnjeg u beogradskom naselju Žarkovo, veče za pamćenje – Matija Bećković, najveći živući srpski pesnik i akademik, održao je besedu “Medju javom i med snom.”
– Kada bismo na nekom kvizu pokazali ovu crkvu i publiku i pitali gde se to nalazi i šta se to dogadja, ne bi bilo nijednog tačnog odgovora, kaže Matija Bećković – Ko bi mogao da pogodi da ovako velelepna crkva postoji u Žarkovu, da su se ovi ljudi skupili da slušaju pesnika, da se slavi jedan drugi pesnik, Laza Kostić? Svi bi pomislili da je to bilo nekada davno, u nekom vremeplovu, a da u naše vreme to više nije moguće, da su druge zvezde zamenile pesnike i da drugi sadržaji privlače publiku. Ali, evo, u našem srpskom narodu još uvek živi poezija i tu žedj za poezijom narod nikad nije utolio.
Neprolazna je slava dela Laze Kostića i posle 112 godina od njegove smrti – bio je ne samo jedan od najznačajnijih pesnika u srpskom rodu, već i dramski pisac, prevodilac, poliglota, filozof, novinar, doktor prava, pozorišni kritičar…
Kroz svoju nadahnutu pesničku reč i svoje antologijske stihove, Matija Bećković vodio je okupljeni narod kroz istoriju našeg kolektivnog sećanja, uz priče o ikonama, slavnim svecima, srpskim kraljevima i običnim ljudima, potsetivši i na one bez kojih danas ne bismo bili isti – na rusku emigraciju i njen doprinos Srbiji izmedju dva svetska rata. Dirljivo je opisao život Sv. Jovana Šangajskog i Sanfranciskanskog, koji je i slava “Lazinih ambasadora.”
Sv. Jovan Šangajski stigao je 1917. godine iz Rusije, sa svetovnim imenom Mihail Borisovič Maksimović, s vihorom ruske emigracije u Beograd. Prodavao je novine ispred Patrijaršije i Saborne crkve, (u kojoj je kasnije jedno vreme i služio), završio Teološki fakultet, zamonašio se u Miljkovom manastiru kod Svilajnca na Vavedenje 1925. godine, uzevši ime Jovan prema svom pretku Jovanu Tobolskom. Mnogo godina kasnije postao je episkop Zapadne Amerike i San Franciska, podizao u ovom gradu crkve, sirotišta, bolnice, staračke domove, škole, narodne kuhinje, spasavao noću napuštenu decu sa ulice, obilazio bolesne po bolnicama i domovima, ljude u nevolji i na samrti, molio se za njih, pričešćivao ih i čudesno isceljivao. Svoju svetu misiju služenja Bogu i ljudima proneo je svetom. Preminuo je u Sijetlu, u SAD, kanonizovan je 1994. godine.
Nadahnutu Bećkovićevu besedu okupljeni narod slušao je bez daha i uz poneku suzu…
Govoreći o čuvarima jezika kakvi su bili Laza Kostić i Svetislav Vinaver, Bećković je rekao kako su i oni tvrdili da je srpski – svetski jezik, da spada medju najlepše na svetu, da jezik stvara državu, da poezija može povezati jedan narod.
– To se kod nas još uvek dogadja, time se možemo ponositi. Možda bismo to više cenili, kada bismo videli kod nekog drugog. Ali, pošto još uvek imamo malo poljuljanog samopouzdanja, onda to još uvek sebi ne možemo da priznamo, rekao je Matija Bećković za TSD.
