ŠTA JE SRUŠILO SOVJETSKU IMPERIJU?

Pouke Si Đinpinga iz lekcije o raspadu SSSR-a

Foto: Pixabay
Piše: Branko Milanović   
Si Đinping ima pravo kada tvrdi da kada se napusti vera u bolje društvo budućnosti i usredsređenost na ekonomski napredak koji bi trebalo takvo društvo da obezbedi, moć dobijaju „oportunističke klike” koje će možda svoje zemlje uvući u rat i razaranje ili zbog toga što ne veruju ni u šta, ili zato što traže nekakvo opravdanje za svoju nihilističku vladavinu.

Jedan prijatelj mi je nedavno poslao skraćenu verziju obraćanja Si Đinpinga članovima Centralnog komiteta Komunističke partije Kine iz januara 2013. (prevod na engleski nalazi se ovde). Iako se ovaj govor često spominje, mahom u kontekstu šire ideološke kontrole i „autoritarnih tendencija” Si Đinpinga, ja sam ga pročitao tek nedavno.

Naročita je slučajnost da sam ga pročitao baš sada, skoro deset godina nakon što je izgovoren, s obzirom na to da rasvetljava veoma aktuelan problem ruskog rata sa Ukrajinom. Ova izjava će možda iznenaditi mnoge („Kakve li veze Sijev govor iz 2013. ima sa onim što se dešava u Marijupolju 2022?”), ali to ću objasniti u ostatku teksta.

Sijevo argumentovanje je veoma koncizno i logično. Bez obzira na to da li se neko slaže ili ne sa ciljevima koje propisuje Si, pa čak i sa nekim njegovim tumačenjima, nema sumnje u to da su njegove ključne teze, koje se tiču uloge Komunističke partije Kine u stvaranju nezavisne, a potom i snažne Kine, ispravne, kao i poenta da „ideološki nihilizam” dovodi do kraha sistema, i, implicitno, do katastrofalnih ishoda, što je ono što danas viđamo u Rusiji.

Na dve tačke se posebno vredi osvrnuti: Sijevo tumačenje raspada Sovjetskog Saveza, kao i njegovo apostrofiranje ideologije.

Si vidi raspad Sovjetskog Saveza i prestanak postojanja Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS) kao posledicu „ideološkog nihilizma”: vladajući sloj prestao je da veruje u prednosti i vrednost sistema, ali nije imao nijednu drugu ideološku odrednicu pomoću koje bi mogao da jasno odredi svoj način razmišljanja. (Uzgred, kada sam nedavno čitao memoare Andreja Kozirjeva, Jeljcinovog ministra spoljnih poslova, recenzirane ovde; knjiga mi je bila upečatljiva zbog potpunog odsustva bilo kakve ideologije.)

Evo šta kaže Si: „Zašto se Sovjetski Savez raspao? Zašto se Komunistička partija Sovjetskog Saveza razbila u paramparčad? Bitan razlog jeste to da je, u ideološkom domenu, konkurencija paklena! Potpuno odbacivanje istorijskog iskustva Sovjetskog Saveza, istorije KPSS, Lenjina, Staljina, značilo je pustošenje sovjetske ideologije i upražnjavanje ideološkog nihilizma. To je dovelo do toga da partijske organizacije u svim slojevima jedva imaju ikakvu funkciju. Partija je ostala bez prevlasti nad vojskom. Na kraju se KPSS –  koliko god da je velika partija bila – raspršila kao kakav čopor preplašenih zveri! A Sovjetski Savez se – koliko god da je velika socijalistička država bio – razbio u deliće.”

Manjak vere u sistem proistekao je iz neuspeha Sovjetskog Saveza na ekonomskom polju i nesposobnosti da predloži sistem učestvovanja u donošenju odluka koji bi odgovarao, ili makar bio prihvatljiv, većini građana. Uzrok debakla bio je kako ekonomski, tako i ideološki. Si smatra da, kada partija izgubi kontrolu nad ideologijom, kada ne uspe da obezbedi odgovarajuće opravdanje za svoju vladavinu, ciljeve i svrhu, onda se ona razloži u skup labavo povezanih pojedinaca kojima su zajednički isključivo ciljevi ličnog bogaćenja i sticanja moći.

Partiju tada obuzme „ideološki nihilizam”. Dok je u nekim slučajevima ovaj ideološki vakuum, nastao usled nestanka komunističke ideologije, ispunio nacionalizam, skoro nijednom ga nije ispunio liberalizam (kao što sam pre mnogo godina u ovom članku istakao da revolucije 1989. nisu bile demokratske, već revolucije nacionalizma i samoopredeljenja).

Ovo, međutim, nije – kao što možemo zaključiti iz Sijevog govora – najgori mogući ishod. Najgori ishod, i možda ono čega se Si plaši da se može desiti u Kini, jeste da bi državu mogli preuzeti ljudi bez ikakve ideologije, vođeni isključivo ciničnom i sebičnom željom za vlašću. Upravo se to desilo u Rusiji gde su Komunističku partiju nasledili, a državu oteli, ideološki nihilisti iz obaveštajnih službi.

Ideološki nihilisti KGB-a su na zapadu često viđeni kao mnogo poželjniji vladari od komunista. Zato, prema DŽonu Luisu Gedisu, možda najpoznatijem američkom istoričaru koji se bavio Hladnim ratom, jedini sovjetski vođa vredan hvale (u knjizi Hladni rat) pre Gorbačova bio je Berija, baš zato što je bio potpuno neideološki nastrojen i voljan da služi bilo kom sistemu dokle god je ostajao na vlasti.

U poznim danima Sovjetskog Saveza, smatralo se da jedino KGB-ovci mogu da uvedu nekakav red i obezbede ekonomski napredak. Otuda i izbor Andropova za čelnika KPSS – potpuni obrt u tradicionalnoj pokornosti obaveštajnog aparata prema partiji. (Nije Staljin bez razloga zabranjivao Čeki da pod svojim raznim imenima odlučuje o politici, i dopuštao joj isključivo da je sprovodi, ponekad i likvidacijama.) Zavisnost od obaveštajne službe ponovo se pojavila je u poslednjim godinama Jeljcinove vladavine kada su četiri od pet premijera (položaj sa kojeg bi osoba naizgled automatski nasledila Jeljcina) iz tog perioda imali veze sa KGB-om (Primakov, Stepašin, Kirilenko, a konačno i sam Putin). Ova intelektualna praznina omogućila je vladavinu ideoloških nihilista – ljudi koji su po samoj prirodi svog posla bili pragmatični do srži, bez ikakvog staranja o ideologiji, ili interesovanja za nju.

Usredsređenost na spoljne karakteristike nečije vladavine, i zanemarivanje ideologije koje pokreće one na položajima moći, navodi mnoge liberalne komentatore  da govore o Sijevim i Putinovim „autokratijama” kao da pripadaju istoj vrsti. Mada, kao što Sijev govor pokazuje, nije tako. Ono što ih čini različitim jeste to da u jednom od ta dva slučaja postoji (ne mogu da sudim o tome koliko uspešan) pokušaj da se očuva hegemonija komunističke ideologije i samim tim da se kontrolišu i organi sile (vojska i policija), a u drugom se desilo potpuno smenjivanje svega ideološkog i političkog pragmatizmom moći.

Za razliku od prvih i veoma entuzijastičnih komentatora potkraj perioda komunizma, koji su želeli da veruju da će njegov kraj sa sobom doneti procvat demokratije, Si sa pravom stavlja naglasak na nešto mnogo mračnije i možda realističnije: „ideološki nihilizam” koji otvara vrata pustolovnoj politici lišenoj bilo kakvog ideološkog ili logičkog opravdanja. Takva politika mogla bi biti, kao u slučaju napada Putinove Rusije na Ukrajinu, sprovedena ili usled lošeg rasuđivanja ili usled želje da se obezbedi površna nacionalistička fasada režimu koji je inače lišen ideologije. Šta god da je slučaj, ne tiče se bilo kakve ideologije.

Si ima pravo da tvrdi da kada se napusti vera u bolje društvo budućnosti i usredsređenost na ekonomski napredak koji bi takvo društvo trebalo da obezbedi, moć dobijaju „oportunističke klike” koje mogu svoje zemlje uvući u rat i razaranje ili zbog toga što ne veruju ni u šta, ili zato što traže nekakvo opravdanje za svoju nihilističku vladavinu.

(Prevod sa engleskog: Marko Paunović)

(Global Inequality and More 3.0)

Izvor NSPM
Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti vidljiva.

fuck idols real milf rides stepson.
porn videos