MILOVAN DANOJLIĆ, PISAC IZ POATJEA KOD – LJIGA

Foto: SKZ

Piše: Svetlana Đokić

 

I ovo leto Milovan Danojlić, srpski književnik i pesnik, akademik, predsednik Srpske književne zadruge (od 2013. godine), provodi u svojim rodnim Ivanovcima, selu kod Ljiga, gde je rodjen 1937. godine. Odatle je bosonog, sa novcem koji mu je pozajmio profesor matematike iz gimnazije, (do koje je pešačio 7 kilometara u jednom smeru), stigao u Beograd 1953. godine, gde se sam izdržavao, prodajući novine i led. Maturirao je sa 20 godina, diplomirao na Filološkom fakultetu u svojoj 30-oj, (sa prosečnom ocenom 9.50), ali je Danojliću, čini se, sve stiglo u pravo vreme – objavio je više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku, priredio i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu, kao i dela Šekspira, Bodlera, Brodskog, Siorana, Ezre Paunda, Jejtsa, Joneska, Klodela…

Od 1982. godine Danojlić živi u Francuskoj, u Poatjeu, od 1992. oženjen je Sanjom Bošković – Danojlić, rodjenom Sarajkom, koja je šef Katedre za slavistiku na Univerzitetu u Poatjeu i koja ume da kaže, uz osmeh, da “nije mala stvar udati se za omiljenog pisca.” Imaju dvojicu sinova, koji svako leto provode u zavičaju svoga oca, šumadijskom selu Ivanovci, gde je Milovan Danojlić, na zemlji svojih dedova sagradio kuću. Ivanovcima je darovao i svoju zadužbinu – crkvu Sv. Nikole, gde su u porti sahranjeni njegovi roditelji, a gde i on, kad za to dodje vreme, želi da počiva.
Sreli smo se u najvrelijem julskom danu i razgovarali o onome što Milovana Danojlića svrstava u prvog srpskog etičkog pesnika, kako o njemu umeju da kažu njegovi savremenici – pesnici.
Prisetio se davnog susreta sa Oskarom Davičom, kojem je prišao na jednoj od beogradskih ulica, pozdravio ga i dao da pročita njegove pesme, koje je nosio u dzepu. Tada je Davičo pokretao časopis “Delo”, Danojlićeva prva pesma je objavljena, a dalje je sve – istorija.
– Četrdest godina živim u Francuskoj, u Poatjeu, imam državljanstvo, ali se osećam kao da sam u banji, kaže Milovan Danojlić. – Znate ono – lep je hotel, sredjen život, ali je moje srce – ovde, u gde sam rodjen. Jednom se Peter Handke našalio, pa je adresirao pismo koje mi je posao na ime i prezime i napisao: “Poatje, kod Ljiga.”
O tome zašto je pesnik, po definiciji, naivan čovek, o emocionalnoj ogoljenosti, o tome zašto nije želeo da njegovi roditelji čitaju njegova dela i zašto nas svaki veliki pisac uči nacionalnom dostojanstvu, u emisiji NOVO DOBA, četvrtak, 4. avgust 20h, TSD.
Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti vidljiva.

fuck idols real milf rides stepson.
porn videos