ZAŠTO OPADA AMERIČKA MOĆ?

"Čuvanje globalnog mira prepustili smo ostarelim političarima koje je dezorijentisala implozija političkih i ekonomskih problema kod kuće"

Foto: Pixabay

Piše: Paul Mason (The New Statesman)

Dok se avion Nensi Pelosi približavao Tajvanu, na predsedništvo ovog samostalnog ostrva izvršen je sajber napad, dok je 21 kineski vojni avion prešao u zonu tajvanske protivvazdušne odbrane. Kina je potom najavila trodnevne pomorske vežbe sa bojevom municijom, koje će se od 4. avgusta odvijati oko celog ostrva. Ako je to sve čime će Kina odgovoriti na posetu predsednice Predstavničkog doma SAD, dobro smo prošli.

Pre posete, kineski ministar spoljnih poslova je upozorio SAD da političari koji se „igraju vatrom“ u vezi sa Tajvanom, koji Kina smatra delom svoje teritorije, „neće dobro proći“. Da bi pokazala sa kakvom se vatrom Pelosi igra, kineska vojska je smesta poslala vozove natovarene tenkovima i dalekometnom artiljerijom u priobalna područja naspram Tajvana, duž svoje obale. Kineske društvene mreže preplavljene su ratnom propagandom.

S obzirom na tekući rat u Evropi, koji Pentagon košta milijarde dolara u pomoći, oružju i materijalu, zašto su SAD odlučile da sada antagonizuju Kinu? Kratak odgovor glasi: nisu. Fragmentirani američki sistem omogućio je da Nensi Pelosi, dugogodišnja protivnica Kine (i investitorka na Tajvanu), organizuje samostalnu posetu jugoistočnoj Aziji sa delegacijom Kongresa. Budući da je po američkom sistemu predsedavajuća Predstavničkog doma druga ispod predsednika, a i zato što je poseta usledila nakon više meseci mešanih signala Bajdenove administracije o Tajvanu, rukovodstvo Kine je dobilo odličnu priliku da upozori svet na prave razloge ove posete.

Kineski lideri znaju da su SAD zaokupljene Ukrajinom, da nemaju pravu podršku svojih evropskih saveznika, dok su istovremeno, kao i ostatak zapada, pogođene rastom životnih troškova. Pošto je Peking preuzeo punu kontrolu nad Hong Kongom, Tajvan je očigledno sledeći, mnogo važniji cilj.

Kada bi Kina potčinila teritoriju čije fabrike poluprovodnika proizvode 65% ukupne globalne prodaje, i čija bi pomorska oblast omogućila prolaz mornarici Narodnooslobodilačke vojske kroz ostrvsku barijeru uz istočnu obalu Kine, to bi predstavljalo najveće narušavanje svetskog poretka posle 1945. Ali otkako je Si Đinping preuzeo vlast čini se da nije pitanje da li će se to desiti, već kada.

Zato na prvi pogled američko antagonizovanje Kine zbog Tajvana deluje nepromišljeno. Ipak, poseta Pelosi je zasad dobro odjeknula na obe strane američke politike i uspela je da mobiliše javno mnjenje onako kako rat u Ukrajini nije. To međutim šalje zloslutnu poruku Evropljanima, zabrinutima za vlastitu bezbednost zbog ruskih teritorijalnih zahteva u Ukrajini i zbog rasta ruskog uticaja širom bivšeg sovjetskog bloka. Kada je u pitanju izbor između sukoba sa Vladimirom Putinom ili Si Đinpingom, američka javnost i veći deo vojno-industrijskog kompleksa pre naginju drugoj opciji.

Sve ovo smo već videli. U međuratnom periodu, primarni spoljnopolitički cilj SAD-a i preokupacija američkih vojnih stratega bilo je obuzdavanje Japana. Međutim, 1938. godine, šefovi američkih službi su se složili da je pretnja od Nemačke toliko velika da se mora preći na strategiju „Evropa na prvom mestu“. Bez obzira na to koliko je Pacifik bio ključan za američke interese, poraz nacističke Nemačke bi imao viši prioritet u svakom ratu.

To je bilo politički kontroverzno. Prvo, zato što je ugrozilo dragulj američke polukolonijalne vlasti – Filipine; drugo, zato što su američka mornarica i marinci obučeni za ratovanje na Pacifiku; treće, zato što veliki delovi američke političke klase i njihovi birači nisu verovali u sposobnost evropskih demokratija da se odbrane od Hitlera.

Od izbijanja Drugog svetskog rata do 1943. lobi „Pacifik na prvom mestu“ u SAD-u se svim silama trudio da ubedi Franklina D. Ruzvelta da promeni prioritete. Ni sam predsednik se nije libio da pretnjom promene fokusa primora Vinstona Čerčila da započne ozbiljne pripreme za Dan D i obuzda svoje ambicije da ponovo osvoji velike delove Mediterana pre nego što napadne Nemačku.

Tokom 1941-42, SAD su se odlučno posvetile evropskom ratu, uprkos napadu na Pacifiku, jer je to za njih strateški imalo smisla. Danas je sve drugačije. SAD su svetska sila u opadanju, a Kina u usponu – ne samo u vojnom i ekonomskom smislu, već i kao industrijska sila visoke tehnologije. U Drugom svetskom ratu, i SSSR i SAD su uspele da nadmaše proizvodnju nacističkog Rajha. Danas kineska industrijska proizvodnja iznosi pet šestina ukupne proizvodnje SAD, EU, Japana i Velike Britanije.

Bajdenova administracija je protekle dve godine provela u pokušajima da zakrpi rupe u industriji pošto je intelektualna svojina procurila u Peking. Uvela je mere zabrane izvoza i ulaganja za ključne kineske tehnološke kompanije i započela proces eliminacije kineskih kompanija sa Volstrita. Američki političari shvataju ono u šta britanski nikako da poveruju: potrebu za brzim programom reindustrijalizacije i planom za obezbeđivanje sirovina i lanaca snabdevanja u svetu koji se ubrzano deglobalizuje. Džo Bajden je takođe promenio ključne reči u diplomatskim izjavama, dovodeći u pitanje nastojanje Kine da se ponovo ujedini sa Tajvanom.

Kao Ruzvelt i Čerčil, i Bajden je prozreo evropski blef u vezi sa ruskom agresijom. S obzirom na izgovore Nemačke i Francuske za isporuku oružja Ukrajini, dok italijanska i austrijska desnica očijukaju s Kremljem, a Mađarska pokazuje naklonost za ruske ciljeve, Stejt department bi mogao da pokaže evropskim prestonicama kakav je osećaj kada SAD pomere svoj fokus na neko drugo mesto.

Jedino pozitivno u svemu ovome je to što je Kina, za razliku od Rusije, racionalan akter. Njene vladajuće elite znaju da su im potrebne decenije da se oslobode zavisnosti od zapadnih tržišta i završe tranziciju ka naprednoj industrijskoj ekonomiji. Kina bi mogla vojno da zauzme Tajvan kad god poželi: novije vojne vežbe pokazuju da Kina pobeđuje čak i ako SAD odluče da se umešaju u sukob. Ali to bi Kinu osudilo na ulogu globalnog parije.

Prioritet zapada treba da bude iracionalni akter, Rusija, kao i pronalaženje načina da se prilagodi i koegzistira sa Kinom. Dobra strategija je kontinuirana prodaja oružja, obuka i isporuka municije Ukrajini, u kombinaciji sa sankcijama koje polako guše rusku ekonomiju. Za Evropu bi najgori ishod bio da nepredvidive posledice posete Nensi Pelosi pokrenu novu rundu debate „Pacifik na prvom mestu“ u SAD-u, i među elitama i u biračkom telu. Danas ne postoji ličnost nalik Ruzveltu koja bi delovala kao moralna prepreka, a strategija „Kina na prvom mestu“ bi bila daleko logičnija za Ameriku sada nego tada.

Čuvanje globalnog mira prepustili smo ostarelim političarima američke Demokratske stranke, koje je dezorijentisala implozija političkih i ekonomskih izvesnosti kod kuće. Njihovi rezultati u vođenju geopolitike i američkog naroda ne ulivaju poverenje.

Prevela: Milica Jovanović

Izvor Peščanik.net
Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti vidljiva.

fuck idols real milf rides stepson.
porn videos