50 GODINA OD MINHENSKE TRAGEDIJE

Jedanaest izraelskih sportista i jedan policajac poginuli su u napadu palestinskih terorista pre 50 godina na Olimpijskim igrama u Minhenu

Foto: Pixabay

Hansu Felklu i danas je muka kada čuje buku motora. Bude mu se sećanja na tutnjavu dva helikoptera Bell-UH 1, sećanja koja ga ne napuštaju od noći 6. septembra 1972. godine.

Felkl je tada imao 21 godinu i bio je kao vojnik Bundesvera stacioniran u vazduhoplovnoj bazi Firstenfeldbruk. Bio je u noćnoj smeni u kontrolnom tornju i dramu u Olimpijskom selu, u samo 20 kilometara udaljenom Minhenu, pratio je na televiziji.

Tog jutra su palestinski teroristi upali u prostorije izraelskog olimpijskog tima. Ubili su dizač tegova Jozefa Romana i trenera rvača Mošea Vajnberga, a devet drugih Izraelaca uzeli su kao taoce.

Sati straha u Olimpijskom selu

Uveče se osam terorista i devet talaca ukrcalo u dva helikoptera. Sa svojim zahtevom da njihove pristalice puste iz zatvora u Izraelu i Nemačkoj – nisu prošli. Nakon višesatnih pregovora, nemački ministar unutrašnjih poslova Hans-Ditrih Genšer obećao im je bezbedan prolaz do Kaira u Egiptu. Trebalo je da ih helikopteri prebace do aerodroma Minhen-Rim, gde bi ih čekao putnički avion.

Umesto toga, piloti nemačke Savezne granične policije dovezli su ih u vazduhoplovnu bazu Bundesvera u Firstenfeldbruku. Felkl se seća kako su se oko 22:30 helikopteri pojavili kroz maglu i sleteli tačno ispred prozora njegove kancelarije u prizemlju.

Fijasko Firstenfeldbruka

Tamo je, prema planu policajaca, trebalo da snajperisti ubiju teroriste i oslobode taoce. Ali plan je propao. Otmičari su uzvratili vatrom iz kalašnjikova. Nemački policajci nisu bili dovoljno pripremljeni i nisu znali ko šta treba da radi: nikada nisu trenirani za oslobađanje talaca, nisu imali radio-vezu među sobom, a neki od njih bili su čak izloženi paljbi svojih kolega.

Felkl i njegove kolege iz Bundesvera nisu bili ni obavešteni da teroristi i njihovi taoci stižu u Firstenfeldbruk. „Zatekli smo se tamo, jer smo bili u noćnoj smeni. Niko nam ništa pre toga nije rekao.“

Dok su meci zviždali kroz vazduh, Felkl je potražio zaklon iza radijatora. Nekoliko metara od njegove kancelarije pogođen je jedan policajac. „Tada je pogođen Anton Fligerbauer. Ležao je tamo, zidovi su bili prekriveni krhotinama kostiju. Pogođen je u glavu.“

Napad na Festival mira

Rafalna paljba odjekivala je aerodromom do ponoći. A onda eksplozija. Jedan terorista bacio je granatu u jedan od helikoptera u kojem su bili još uvek vezani taoci. Kada je svanulo u Firstenfeldbruku, postalo je jasno: osim policajca Fligerbauera, poginulo je pet terorista. I niko od izraelskih talaca nije preživeo napad.

Nemačka je Olimpijskim igrama u Minhenu htela svetu da pokaže svoje prijateljsko lice. Trebalo je to da bude „proslava mira“, samo 17 godina nakon rata i ubistva šest miliona Jevreja od strane Nemaca. Ali sada su Jevreji ponovo ubijani na nemačkom tlu, a nemačka država se pokazala nesposobnom da ih zaštititi.

Četrdeset godina ćutanja

Nakon jednog dana pauze i komemoracije, olimpijska takmičenja u Minhenu su nastavljena. Za fijasko u Firstenfeldbruku nije bilo izvinjenja – ni od političara, ni od policije. Nije osnovan istražni odbor, niko nije preuzeo odgovornost za neuspelo oslobađanje ili za to što nije prihvaćena pomoć izraelskih stručnjaka.

Rođaci žrtava morali su da se decenijama bore za to da uopšte dobiju pristup istražnim dokumentima. I dan danas se bore za veće naknade. Pa i sada žele da se drže podalje od obeležavanja 50. godišnjice u Minhenu.

„Svedoci, žrtve i njihove porodice tretirani su gotovo kao nekakvi dosadni rođaci iz zadnjeg dvorišta“, kaže Ludvig Špenle, poverenik Bavarske za antisemitizam. U to vreme je, ocenjuje, Savezna Republika zakazala pred terorom.

„A ono što se kasnije dogodilo je isto tako dramatičan neuspeh države“, kaže Špenle za DW. „Ljudi su veoma brzo i veoma svesno želeli te stvari da zaborave. Ćutali su o tome i nije bilo javnog sećanja.“ Tek u poslednjih desetak godina se, kaže, pokušava da se s tim ponovo suoči – recimo podizanjem spomen-table u Olimpijskom parku.

Mnogi svedoci se tek sada javljaju

Potrebno je to što je brže moguće vratiti na dnevni red – to važi i za ljude poput Hansa Felkla. Letovi u Firstenfeldbruku nastavili su se još dok su olupine bile ispred tornja, seća se Felkl. Psihološke pomoći nije bilo, lekari su tada nakon šoka preporučivali – čašicu konjaka.

„Pokušavaju da potisnu traumatična iskustva“, kaže Ana Ulrike Berghajm. Ona je već godinama predsednica Istorijskog udruženja Firstenfeldbruk koje traga za svedocima atentata. Pronašla je ljude poput Hansa Felkla. Kad prolazi hodnicima u tornju na aerodromu, zna tačno ko je bio u kojoj prostoriji te noći 6. septembra 1972.

„Ljudi koji su bili tamo to definitivno nisu preradili“, kaže Berghajm za DW. „Mnogi svedoci se tek sada javljaju, jer su tek sada spremni da o tome govore.“ I nije samo rodbina žrtava dugo bila zanemarena: „Zvaničnici se tokom 50 godina nikada nisu zamarali time ko su ljudi koji su tu noć bili tamo – policajci, vojnici, vatrogasci na koje se pucalo dok su gasili požar. Niko od tih ljudi za 50 godina nikada nije upitan: Kako se u stvari osećaš kad se toga setiš?“

Hans Felkl danas javno govori o svojim iskustvima iz 1972. Na primer, o tome kako je u helikopterima video tela Andrea Špicera i Josefa Gutfrojnda s rukama u lisicama. Do sada, kaže, nije tražio kontakt s rodbinom stradalih. Ne želi da se nameće, a ako mu se neko obrati, onda je to nešto drugo. Čak i 50 godina nakon masakra u Minhenu, još uvek ima mnogo toga što bi trebalo reći.

Izvor DW
Ostavite odgovor

Vaša email adresa neće biti vidljiva.

fuck idols real milf rides stepson.
porn videos